"Sluškinjina priča", Margaret Atvud

Sinopsis:
"Republika Galad dozvoljava Fredovici samo jednu funkciju: da se razmnožava. Ako od toga odstupi, biće, kao i svi disidenti, obešena na zidu ili izgnana u sporu smrt od radijacije. Ali čak ni represivna država ne može ubiti žudnju – ni Fredovičinu, ni žudnju dvojice muškaraca od kojih zavisi njena budućnost…

Briljantno zamišljenom i ostvarenom, ovom moćnom evokacijom Amerike 21. veka suvereno vladaju razorna ironija, domišljatost i britka perceptivnost Margaret Atvud."

* * *
Društveni poredak.
Feminizam.
Abortus.
Totalitarni društveni sistem.
Kontrola rađanja.
Reprodukcija.
Nepodobnost.
Moć.
Teokratija.
Sluškinjina priča.

Okrenimo se ka budućnosti. Svojom neodgovornošću i bahatošću prema prirodi čovek doprinosi širenju velikog zagađenja što dovodi do smanjenja broja ljudi koji su sposobni da osnuju porodicu i dobiju zdravu decu. Usled takvog razvoja situacije rađa se totalitaristička republika Galad i to na temeljima puritizma 17. veka. Dolazi do podele u društvu, kakva predstavlja najgori košmar svake žene, bilo da je feministkinja ili ne. Ta podela je striktna: muškarci imaju sva prava, a žene su potčinjene. Takođe, među ženama postoji dalja podela na osnovu socijalnog statusa, plodnosti, ali i sreće rekla bih. S jedne strane imamo dame u plavom, Supruge, koje su imale sreću da budu u braku državnih moćnika, ali koje na nesreću ne mogu imati potomstvo. Zbog toga postoje Sluškinje, čija je jedina svrha reprodukcija. One ne vide. Ne čuju. Ne osećaju. Ne žele. One treba da posluže svrsi. Za opšte dobro. Njihove želje, nadanja su nevažni. Nose crveno, ne kao simbol radosti i ljubavi, već porođaja i krvi. Povred njih tu su i takozvane Marte, zadužene za domaćinstvo i Tetke koje vode računa o Sluškinjama, a i jedne i druge imaju veća prava od Sluškinja, i ako im je svima zajedničko da nemaju pravo glasa.

Mi pratimo Sluškinjinu priču.
Naša junakinja nema ime. Nema ni porodicu. Ne više. Ona je Fredovica. Pripada Fredu. I njena jedina svrha je da zatrudni. Zna da može. Jeste jednom. Rodila je devojčicu. Ali nema je više. Život kakav je poznavala više ne postoji. Nema svoje ja. Nema svoja prava. Nema svoje dete. Nema čoveka kojeg je volela i koji je voleo nju. Ima samo sećanja, ali i ona blede. Tako je možda i bolje. 

O ovoj knjizi se mnogo pisalo. I ne znam sta bih mogla da kažem da se ne ponovim. Margaret Atvud se bavi teškim temama. Neki smatraju da je ovo upozorenje na ono što nas čeka u možda ne tako dalekoj budućnosti, dok neki ovde vide kritiku društva i sadašnjosti. Da se ne lažemo, nije da žene imaju apsolutno jednaka prava sa muškarcima svuda u svetu. Ipak, meni je sve ovo puno nedorečenosti. U mnogim zemljama žene i dalje imaju sličan status i nedostatak prava. Žrtve su nasilja. Verbalnog. Fizičkog. Psihičkog. 

Mene je ovaj roman ostavio ravnodušnom. Stil pisanja mi je ravna linija. Nekako predvidiv. Sve mi je nekako stvaralo utisak već viđenog: javna vešanja, klasa podeljenost, prisilno rađanje, krađa dece, zabrana pismenosti, zanemarivanje ljudskih prava. Posedovanje sluškinje karakteriše visoki stalež vekovima unazad, kao što je kroz istoriju bilo s robovima ili slugama. Samo je uloga Sluškinje drugačija. 

Nedostaje mi logika. Logično objašnjenje razvojnog puta priče - kako smo iz sveta gde su žene bile rame uz rame sa muškarcima došli do društva u kojem žene nose bele kape koje im ograničavaju pogled sa samo jednom funkcijom - Prosta reprodukcija. Sterilna. Bez emocija. Po zadatku. 

Možda ovo jednostavno nije knjiga za mene. Ili sam previše u svetu fantazije, zmajeva, vila i demona. S koje god strane da posmatram, ne delim većinsko oduševljenje ovom knjigom. Priča i ideja je dobra, otvara mnoga pitanja za razmišljanje, ali me nije dotakla na način na koji sam očekivala. 

Нема коментара:

Постави коментар