"Трубадурова свита - мач, мачка и магија", Димитрије Стевановић


Синопсис:
"“Како завести вилењајку, и зашто не? Каква је храна на хобитским свадбама и зашто је нерепоручљиво бити гост на истим? Ако вас интересују одговори на ова, као и многа друга питања, а није вам проблем да се смејете на јавном месту због нечега што је само вама смешно, онда је ова књига права ствар за   вас.”                                                 
Иван Бранковић


“Роман епско-комедичних збивова, авантура и пустоловина. Препоручљиво за тинејџере млађе од 77. Ако вам се не свиди, жао нам је, нема вам помоћи – одрасли сте.”
Нерд Тимес Магазине


Против зла и урока, лечи тугу и брадавице, купи жив ме био!"

Добросав Боб Живковић"

*     *     *
nerd
/nɜː(r)d/ noun
an intellectual badass


Јесте ли чули за Терија Прачета?  А Монти Пајтона? Јесте? Волите их? Како и не би... Врцави хумор проткан сатиром је заиста право уживање... А да ли сте чули за Димитрија Стевановића? Јесте? Нисте?
Уколико јесте, онда се већ смешкате и знате чему овај увод, а ако нисте дозволите да вам га представим - Димитрије Стевановић, писац ове дивне епско-фантастичне авантуре, врло вероватно и чаробњак.

"Трубадурова свита - мач, мачка и магија", горепоменутог Димитрија Стевановића је роман епско-фантастичне пародије, са радоњом смештеном на Нерд свету. Један од главних јунака је  вилењак Дарт, трубадур, који у својим авантурама стиже  до главног града Средњоземља где добија необичан задатак од самог краља. Треба да открије тајну чудноватог метала који се зове Силмитрилион. На том путу сакупља своју дружину, те се заједно упуштају у многе вероватно врло невероватне згодне незгоде и авантуре. Уф нападају ме ђуђубејци и кондирци, оде ми збив (у преводу тренутна дешавања) у пропаст, биће фрке (ФантастичнаРаштрканаКраткаАвантура). Шта не знате шта су ђуђубејци и кондирци? То вам је нешто као пундравци, али магично... Ма трк по књигу и све ће вам бити јасно!

Шалу на страну, "Трубадурова свита" је одлично дело које ће вас својим невероватним хумором, са дозом сатире и пародије, подсетити на све јунаке фантастике које волимо, али ће нам кроз своје ситно ткање представити јединствену критику друштва и стварности којој припадамо.

Тетралогија "Патуљци и виле" - "Пролеће" и "Лето", Милоша Петковића


Сваки пут када чујемо реченицу која почиње са "Некада давно..." нека чаролија нас обузима, јединствена магија бајке, приче, која нас дира дубоко, до најдубљих  лагума наших душа... То је магија која ће нас на тренутак одвести у царство у коме обитавају митска,  фантастична бића, где добро побеђује зло и које смо напустили одрастањем.

 Бајке, то знају филозофи, антрополози, психолози и психоаналитичари, су и првокласни извор за проучавање човекове природе, његових основних емоционалних и духовних проблема, мотива, тежњи, циљева и унутрашњих сукоба. Ко хоће да спозна највеће дубине људске душе и начин мишљења људског ума, тај треба да проучава ове приче о чудима и „стварима које не могу бити". 

Узевши у обзир, да је публика којој су овакве приче намењене, најискренија и неискварених срца, за такву публику је најтеже писати. Бити писац за децу је најтеже. Нема ту неког дубокоумног, метофоричног писања, прожетог алегоријама и симболима, али ипак та транспарентност и привидна једноставност стила су најтежи.

У једну бајковиту авантуру упустио се и наш писац Милош Петковић стварајући тетралогију "Патуљци и виле", за коју му је инспирација била једна девојчица Нина, део њега самог, његова ћерка.


Утисци о роману "Чича Глиша", Си Џеј Тјудор


Синопсис:
"Сви имају тајне.

Свако је за нешто крив.
Ни деца нису увек сасвим невина.
Све је почело оном страшном несрећом на вашару, кад се дванаестогодишњи Еди први пут сусрео са Чича Глишом.
Чича Глиша је дао Едију идеју: да он и његови другари једни другима остављају тајне поруке цртајући чича глише.
У почетку им је то врло забавно, а онда их цртежи доведу до тела једне девојке. До Чича Глишиног ремек-дела.
Отада је прошло тридесет година и Еди мисли да је прошлост иза њега. А онда добија писмо у којем су само комадић креде и цртеж чича глише.
Кад прошлост почне да се понавља, Еди схвата да се игра није никад завршила…

'Ако вам се допадају моје књиге, и ова ће вам се сигурно свидети.' Стивен Кинг

'Језиво, као да вам је неко прислонио хладну оштрицу на врат.' Ли Чајлд

'Напето и узбудљиво с оним чудним осећајем да не желите да угасите светло након читања.' Sunday Times"


     *     *     *
Ма како нам жврљање деловало безначајно, из њега је могуће прочитати наш карактер, жеље, проблеме са којима се суочавамо. Жврљотина са којом се сусрећемо од најранијих дана је свакако Чича Глиша.
Кажу да је то најчешћа жврљотина веома успешних људи, која открива некога ко контролише своје емоције и невероватно је фокусиран на своје циљеве у животу. Хладан и прорачунат? Хмм...
Чича Глиша у истоименом роману ауторке Си Џеј Тјудор, након читања синопсиса истог, ме свакако навео да помислим на неког ко контролише своје емоције...

Година је 1986. Главни јунак романа Еди и његови пријатељи су прави пример клинаца из комшилука. Једном приликом долазе на идеју да један другом остављају кодиране поруке у виду Чича Глише нацртаног кредом. Свако од њих је цртао кредом одређене боје и све је функционисало без проблема док се нису појавиле беле Чича Глише које ће целу игру претворити у нешто мрачно и покварено. Наиме, беле Чича Глише одводе Едија и његову дружину до тела сакривеног у шуми.
Године од немилог открића пролазе и долазимо до Еда као одраслог човека који нас води кроз ову књигу. Еди је сада усамљеник, чак се више и не дружи са пријатељима са којима је некада био изузетно близак. Међутим, све се мења након што сви почну да добијају писма са комадићима беле креде и нацртаним Чича Глишом. Духови прошлости давно закопани почињу да се буде...

"Чича Глиша" је једна од оних књига са одличним полазном тачком, идејом водиљом, како год да вам се више допада, али код које листам странице, ишчитавам редове ишчекујући да ме књига заинтригира, да ме увуче у међупростор између редова, ... и изненада се налазим на крају књиге.

Волим трилере. Заиста. Волим да читам књигу која ће ме увући у свој свет, престравити ме, шокирати, збунити и натерати да је не испусти из руку док је не прочитам. Сви параметри који показују да је пред нама добар трилер су заправо ту: убиство, мистерија, интиге, али опет нема оног осећаја језе и неизвесности какав сам очекивала од књиге која је већином добила позитивне оцене код читалаца. Мени то ипак није то.

Сам стил писања ми није најбоље легао. Превише набрајања. Као да добијемо списак карактерних особина ликова уместо да их упознајемо и откривамо какве су личности читајући о њиховим поступцима. Имала сам утисак, карикирам, као да ми је речено да одређени лик треба да ми се допадне, а онај други не.

Е сад, све то не би било тако страшно да ауторка није превише копирала стил писања Стивена Кинга. Превише сличности са његовим делима и то најпре мислим на "То" и на "Гробље кућних љубимаца". То је оно што највише одбија од књиге. Сложићемо се, један је Кинг.

Све у свему, очекивала сам узбудљив трилер, књигу о којој ћу читати о убици попут Џека Трбосека или Ханибала Лектора, а добила сам равну причу, са повременим знатижељним дизањем обрве. Свакако очекивала сам много више.