"Поздрави неког", Весна Огњеновић и Будимира Нешић - књига која ће вас потрести и натерати да се дубоко замислите


"Не постоји начин да постанете савршена мајка, али постоји милион начина да будете добра!“
Џил Черчил



Ова реченица у себи крије толико тога, при том не односи се искључиво на мајке. Већ и на очеве, на баке и деке, заправо на све одрасле особе које би требало да чувају дечију чисту душу и не дозволе да се деци, као нечему највреднијем што човек може да има догоди нешто лоше.
Али... На жалост, увек је ту то али. У свету у коме живимо деца, која су симбол чистоте и невиности, пречесто су доведена на руб егзистенције, одбачена, гурнута у својеврсни амбис криминала, зла и очаја. Ми који би требало да их штитимо од зла, често смо они који их ка њему гурају.
Управо о томе говори књига "Поздрави неког", Весне Огњеновић и Будимира Нешића. 
Људске приче, судбине, тихи вапаји за недостајућом нежношћу, необична поимања љубави и исконска потреба за припадањем, исписали су странице ове књиге чије је прво издање објављено још 1972. године. Током свог редовног посла на радним местима психолога у Центру за социјални рад у Земуну и Прихватилишту за децу и младеж у Београду (установама које третирају проблеме почев од социјалне угрожености до најтежих случајева малолетничког преступништва), аутори су бележили одговоре са тестова личности, тестова интелигенције, као и спонтане дечје исказе добијене преко психолошких интервјуа.

Није то књига која говори о некој измаштаној деци, о ситуацијама које се догађају само ту на папиру. Ово је књига која нам сурово, без улепшавања доноси ону тамну слику детињства, када детињства готово и нема. Говори о деци коју су одрасли одбацили, уместо да им пруже безусловну љубав.

Када се дете осети невидљивим и невољеним, када не налази утеху, заштиту, топао загрљај и нежност, већ само грубост, мржњу, бес, насиље сви ми губимо део своје људскости. Дете је део породице, а често је истиснуто из исте.

"Очух има свога сина
Мама има овог најмлађег
А мене нема нико"

Ову књигу сам случајно пронашла на полици затурену међу другим књигама. Нисам ни знала да је имам. Прочитала сам је од корице до корице, за непун сат, са сузама које само што нису потекле. Након читања једино што сам могла да урадим је да чврсто загрлим сина и ћерку. 



Нема коментара:

Постави коментар