My wind and sun...

"Јеси ли икада заиста волела?"- упитао ме је изненада, враћајући ме у стварност из тренутног бестелесног стања. Његов глас је био тако искрен, нежан, дечије невин...

За тренунак сам само стајала на сред стазе којом смо шетали и гледала његове шућмурасте очи. Шућмурасте, зато што мењају боју на сунцу, од зелене до боје лешника. Одговорила сам како нисам сигурна, остајући затечена питањем. Нешто у вези са њим је одавало утисак да није оно што мислим да је јесте. Успевао је да на неки озбиљно-неозбиљан начин све претвори у игру. Након неког времена, тачније годину дана, навикла сам на то.

Нисам знала какaв одговор очекује: да ли га заиста интересује или је једноставно тежак и тајанствен као и увек. За неког са таквим питањима, премало одговора даје. Увек је налазио начин да ме овако затекне. Додуше, можда ја и не знам шта заиста значи волети. Или можда одбијам да прихватим своја осећања. Не знам... Те ствари су ме увек збуњивале...





Упитно ме је гледао чекајући одговор. Промрљала сам нешто што би у неком паралелном универзуму звучало као "да, наравно, што питаш", а у дну душе сам се тресла као прут. Насмејао се, више очима, него уснама, можда само углом смешка. Још увек је за мене књига на неком непознатом језику. Никад нисам сигурна шта заиста мисли. Вероватно никад и нећу бити.

Одједном ме је окренуо ка себи и шапнуо: "Шта ако је права љубав као сунце? Добијаш сву његову топлоту, страст, врелину, ту моћ да траје вечно..." Опет ме је затекао... Не знајући шта да одговорим драматично сам се размахала рукама уз одговор да након тога љубав драматично умире уз велики прасак... Чим сам изговорила ту реченицу покајала сам се.  Сва срећа моју неуспелу и глупу шалу је прихватио уз онај неодољив осмех, вероватно слутећи да су се тако завршиле све моје дотадашње назови љубави...

Последње што сам очекивала је било да се сложи са мојом глупом изајвом, а он је управо то урадио: "Да, вероватно си у праву, можда све ствари на крају умиру и нестају." Следила сам се. Иако је лето и преко 40°С, осећала сам се да ме гута ледена вода... Једино о чему сам размишљала је да нећу да он нестане, да нећу да ми нестанемо...

"Шта би радила да ти је данас последњи дан у животу?" - ово питање ме у трену одвукло од предходних мисли... Он је гледао у сунце, готово директно, без жмиркања, не видећи моју збуњеност. Мада, можда сам ја само мислила да је не види.

Тражећи скривене мисли и намере у његовим речима, чула сам га како понавља питање... Кроз главу су ми се ројила питања: шта се дешава, како смо се уплели у ову причу, чему води овај разговор... Шта ја заправо осећам...

Изненада, као удар грома, осетила сам порив да га пољубим. Баш у том тренутку, док не трепћући гледа у сунце... Пожелела сам да он буде моје сунце... Коначно сам му одговорила на питање. Једном једином речју. "Ово", подигла се на прсте и пољубила га. Није нам био први пољубац, али осећај је био исти. Све емоције које су кувале у мени, експлодирале се као ерупција вулкана. Време је стало за тренутак, а онда је Земља поново почела да се окреће.

У тренутку, сам се тргла плашећи се његове реакције. Само ме је посматрао тим његовим очима у којима сам могла да се неповратно изгубим. Када се коначно померио, само се насмешио и загрлио ме. По први пут у животу, осетила сам се потпуном, срећном. Заиста срећном. Не могу да верујем на који начин ме је натерао да се отворим и препустим. Можда се уморио од чекања? Како год, драго ми је да ме је гурнуо са литице, да је био ветар који ће покренути моја крила...

"Не желем да се овај тренутак икада заврши", шапнуо је.

"Можда никада и неће", рекох у сигурности загрљаја мог сунца.


Нема коментара:

Постави коментар