Врисак


Чини ми се да сам овде од када постоји време. Не знам тачно колико. Можда су у питању дани, минути, а можда и векови, еони... Време је овде непојмљиво. Као да стоји. Ипак, осећам како протиче. Река времена се заправо не зауставља. Осећам то у себи. Мењам се. Чудне ствари ми се дешавају, тело се мења. Место на коме се налазим је мрачно... Попут пећине. Заправо, то и јесте нека врста пећине. Мрачно је, влажно и скучено. Како време пролази скученије је.  Или ми се привиђа.  


Можда сам предуго овде. Када је човек сам, почне да меша јаву од сна, привиђење од стварности. Од кад знам за себе покушавам да се ослободим. Самоћа је страшна, погубна. А тишина... Тишина је најгора. Заборавио сам како ми звучи глас. Не знам, да ли сам икада и умео да говорим. Већ неко време покушавам нешто да изговорим. Отварам уста и ништа. Мук. Покушавам изнова и изнова... Ништа. Гласне жице ме не слушају. Све што добијам је неми крик. Чудне ствари се дешавају овде. За разлику од осталих пећина, ова моја као да је жива. Ентитет који егзистира сам за себе. Чини се да је и она жива. Често чујем неке недефинисане звукове. Не знам шта је то. Већином су подношљиви. Као да их чујем кроз воду. Више ни сам не знам да ли сам способан да расуђујем исправно. Како их чујем кроз воду? Не сећам се више ни како она изгледа. Ни да ли има укус.  Кад боље размислим, не сећам се ни хране. Знам за осећај ситости. Чини ми се да храна и вода имају везе са тим. И да су значајни. Мени не. Увек сам сит. То се некако само регулише. У сваком случају, немам потребу за храном. Ни водом... Можда сам ја заправо створење са неким натприродним моћима? Или... Заспао сам. Не знам колико сам спавао. Опет то време. Сигуран сам да протиче, али како? Овде је све увек исто. Заправо, чини ми се да није. Кад мало боље размислим пећина се мења. Смањила се. Тесна ми је и све неудобнија. Мада је и даље топло и сигурно. Звукови су и даље ту, али се један издваја. Некако ме умирује. Остали ме често плаше, и ако то не могу да покажем. Чак и када ме страх стегне својим канџама и пожелим да вриснем ништа се не чује. Опет тај неми крик... Сваким тренутком пећина се мења. Зидови јој се крећу. Ужаснуто схватам да се крећу ка мени. Срце ми лудо туче. Као птица која покушава да се ослободи. Покушавам да се окренем, да сагледамо ситуацију у којој сам. Уколико нешто не предузмем пећина ће ме здробити. Шта је оно? До сада га није било. Изгледа као неки тунел. Како га раније нисам приметио? Немам избора морам да кренем. Морам нешто да урадим. Ово је ужасно. Ноћна мора. Све је тесно. Једва се провлачим. Више не могу да гледам право. Немам простора. Жмурим и гурам се напред. Звук који сам цео свој век слушао је све јачи. Нека сила ме вуче напред. Вриштао бих... Ево га! Светлост! Спашен сам! Уста ми се рефлексно отварају. Плућа се пуне ваздухом, светлост је толико бљештава да не могу да отворим очи, али из грла се пролама врисак. Слободан сам!
***
Госпођо били сте одлични! Честитамо! Родили сте здравог и снажног дечака!



Нема коментара:

Постави коментар