Рецензија романа "Бајка над бајкама: Сенка у тами", Ненада Гајића

Синопсис:
"Према мотивима бајки и песама на којима су одрастале генерације.

Необична дружина, окупљена низом наизглед случајних догађаја, постепено открива да није све онако као што изгледа. Слепа девојчица, мегданџија, чобанин и хроми лопов, у трци за голе животе, пробијаће се кроз живописни свет митских бића и заборављених градова, док њиховим корацима као да управљају древни словенски богови. Јесу ли јунаци тек марионете младе и заводљиве вештице, вођене сопственим скривеним мотивима, или у позадини свега заиста вребају ужасне мрачне силе из неизмерне дубине времена? 

Велика сага у којој се преплићу загонетке, мистерије, борбе и изненађујући обрти кроз фантастичне догађаје с неизвесним исходом, у свету који настањују задивљујући и неустрашиви јунаци великог срца."




*     *    *

     У доба када смо све више засути лаким нотама, још лакшом литературом која жути од муке, право је освежење када се неко врати књижевности и то не било којој књижевности, већ оној инспирисаној словенском митологијом, српском народном књижевношћу и историјом. Управо то је урадио и Ненад Гајић аутор бестселера „Словенска митологија“, свеобухватне илустроване књиге енциклопедијског типа коју је 2011. год. објавила издавачка кућа Лагуна, као и фантазијског серијала „Бајка над бајкама“, према мотивима српске народне епике, који Лагуна објављује у наставцима (Бајка над бајкама: Сенка у тами, 2013; Бајка над бајкама: Два цара, 2016).

     "Бајка над бајкама" је једна од звезда на небу наше епске фантастике које је сама по себи дело које много обећава. Замишњена као триологија до сада има објављена горе поменута два наставка, док је трећи још увек у настајању. 

     Као и у већини дела која припрадају жанру епске фантастике и овде се прича води око бескомпромисног сукоба између добра и зла, иако љубитељи жанра знају да не постоји јунак који се може једнострано окарактерисати као добар или као исконски непроменљиво зао. Прича нас води кроз још један сукоб, где силе зла покушавају да униште све што је добро и чисто на свету, а супротставља им се Сенка, девојчица којој Суђаје на рођењу нису доделиле нимало безбрижну ни срећну судбину. Она у једном дану губи све што је икад имала, у буквалном смислу те речи, али ће, за узврат, на свом путу да пронађе људе са којима ће се спријатељити и покушати да превагне тас добра на финим теразијама које представљају сукоб добра и зла. Посматрајући дружину која треба да се бори за победу добра и не стиче утисак набијен оптимизмом и сигурношћу у срећан исход, јер ко би помислио да су слепа девојчица, мегданџија, чобанин и хроми лопов способни за велика дела која су им предодређена. Сви они имају своје тајне, скривене способности које ће утицати на даљи ток њиховог путешествија.
     Гајић нам показује како је заиста врстан познавалац словенске митологије која чини потку, основу приче на коју се надовезују и са њом преплићу делови народне књижевности и пишчеве маште. Много је ту историјских ликова који су послужили у стварању учесника ове фантастичне авантуре, али и измаштаних јунака наше митологије и књижевности. Сви они су међусобно повезни спонама које је Гајић својим умећем тако чврсто саградио да су везе које их вежу нераскидиве. 
     У таписерију своје приче аутор је уткао и делове народних приповедака, бајки и епских песама, што нам и сам говори на самом почетку књиге:

"Безименим певачима и приповедачима  чије речи беху моји путокази. 

У књизи су коришћени мотиви бројних народних песама и прича.  Сличност са словенском и посебно српском епиком је пишчева намера."
Иако, је то како нам присац и сам каже, и била његова намера, некако се стиче утисак да су делови народне књижевности насилно убацивани, када аутор није знао шта даје. Док сам читала, никако нисам могла да се отмем утиску да је те делове неко вештачки убацио ишчупавши странице других књига и уметнувши их овде. То је уједно и једина замерка коју имам, али која је умногоме допринела да се утисак о књизи поквари, јер је такав стил и начин писања допринео стварању утиска већ виђеног.
    
     С обзиром да је "Бајка над бајкама" триологије, чији је ово први део, надам се да ће се све променити на боље и да ће укупан доживљај бити за ✮✮✮✮✮ уместо тренутних ✮✮✮. Свакако радујем се скоријем читању другог дела триологије "Бајка над бајкама: Два цара" и надам се да нећемо друго чекати на финале и завршни трећи део.

Док не набавите свој примерак, уживајте у следћем одломку, који прати мени најдражег лика ове књиге хромог лопова Вука:

"Бајка над бајкама: Сенка у тами → Вучја посла"

Илустрација из књиге "Бајка над бајкама: Сенка у тами"

     
"Ковчег је заиста био раскошан – велик скоро као кревет, сијао је у углу као да је од сувога злата! Проради у Вуку стара лоповска страст, очи му блеснуше, и он се брзо успе и крете ка ковчегу. И таман пружи руку да га отвори, када силе неземаљске кренуше на њега!

Није Вук знао тачно шта се догодило, али ођедном се пред њим појави неко полупровидно биће, налик духу, у ритама, испијено, а његове очи беху само беоњаче. Ово чудно биће је вриштало и кидисало на хромог човека, испуњавајући га страхом и одвратношћу, терајући га да се повлачи корак по корак уназад, док се најзад не сруши преко стола, те чаше с њега уз тресак попадаше на под и закотрљаше се по целој соби. Вук једва мало дође себи, запањен насталим преокретом, и негде из даљине, испод себе, зачу гласове. Ако је досад и прошао незапажен, сада то беше прошлост. Још је измицао испред авети, а схвати да ће ускоро имати посла и са онима у чије је уточиште провалио…

Избегавајући бесну авет која је кидисала на њега попут пса чувара, напокон поче да разуме и шта му ова виче: „Крадеш! Крадеш из мог ковчега! Ти ниси мој кнез! Крадеш! Крадеш из мог ковчега! Крадеш!“ Угризе се Вук за усну, бесан што је био брзоплет – наравно да је неко окружен лоповима морао имати поуздан начин да заштити своје благо! А опет, како је лопов, па макар он био и сам лоповски кнез, успео да натера духа да га служи? Да ли је то уопште дух? Пролете му кроз главу да је чуо за некакве душе које чувају грађевине… Да ли је ово можда то? Таласон? „Шта си ти?!“, дрекну он на утвару када ова следећи пут крену на њега, али га испијени провидни човек није слушао, непрестано понављајући своје бесомучне крике. Измаче се Вук поново; мозак му је радио грозничаво, али није могао баш ничега да се досети. Још једном крете утвара на њега, а Вук се у покушају да је избегне спотаче о нешто на земљи, па поче да се кобеља и рукама и ногама, и на крају се некако нађе уз онај ковчег, покушавајући да се придигне. И тада, он се рукама ослони на ковчег, одгурнувши се од њега, загребавши приде још осетљиви палац о оштре ивице на хладном металу налик злату, и окрећући се виде да ће му се приказа закуцати право у лице…

Стигао је Вук још само да зажмури у очекивању неизбежног судара. Међутим, до удара никада не дође. Утвара се баш тада заустави готово у месту, и престаде да вришти, а поглед разумевања врати јој се у беоњаче, које добише изглед скоро нормалних очију. Вук, отворивши сопствене очи, схвати да авет постаје све блеђа и блеђа, а тада зачу и сасвим другачији глас, који више не беше ни хистеричан ни бесан: „Хвала ти! Не знам како си ме ослободио чувања тог проклетог ковчега на чијем дну сам зазидан, али моја душа је слободна… Збогом, и погледај изнад кревета…“

Последње речи Вук једва да је чуо, несигуран ни да ли их је разумео, али искористи прилику што је поред ковчега и што авети више нема, те га отвори обема рукама. Засја злато, засја драго камење, засја сребро, просуше се бисери… "





Нема коментара:

Постави коментар