Врисак


Чини ми се да сам овде од када постоји време. Не знам тачно колико. Можда су у питању дани, минути, а можда и векови, еони... Време је овде непојмљиво. Као да стоји. Ипак, осећам како протиче. Река времена се заправо не зауставља. Осећам то у себи. Мењам се. Чудне ствари ми се дешавају, тело се мења. Место на коме се налазим је мрачно... Попут пећине. Заправо, то и јесте нека врста пећине. Мрачно је, влажно и скучено. Како време пролази скученије је.  Или ми се привиђа.  

Представљамо вам роман "Доријаново завештање", Николе Јовановића


Људи мисле да је лако писати. Бити писац. Ко да је то нека уметност? Нажврљаш нешто, трабуњaш, отвориш Вујаклију и набацаш пар страних речи и израза и оп! Ето приче. Ако проведеш мало више времена стиже и роман. Ех... Кад би то било тако лако... Али није. Ни приближно. 
Прво, потребна је идеја. Друго, уколико нема маште, џабе и идеја. Идеја у комбинацији са маштовитим умом, способност да се мисли преточе у текст кључ је ка отварању портала који ће вас одвести у нове, невероватне светове, открити вам цивилизације за које нисте знали, одвести вас у непознате земље где ћете открити све њене тајне... Један такав свет, пловећи реком идеја док његов брод љуљају таласи инспирације измаштао је и Никола Јовановић.
Његов роман "Доријаново завештање" води вас на огромни континент Арданију. Остарели владар Новог Царства, Хенрик Ослободитељ, управо је изгубио битку са давно прогнаним народом Митрадитима што јаше на застрашујућим Елфантима. Северна граница је пала и клонули цар позива себи свог миљеника Теа, некадашњег капетана елитног одреда Бесмртних. Теов задатак је да стигне у Светиград пре Митрадита, и изнесе свете реликвије из древног града. Међутим, Тео схвата да Светиград није само град стотину вера већ и место хиљадугодишњег сукоба људи и Енарија, расе налик вилинској. Нашавши се између сукобљених страна Тео почиње да склапа застрашујућу причу о предстојећем уништењу Арданије.
Једни би да задрже стечено, други да поврате изгубљено, али судбина није у легијама ратника, црвеним пирамидама, хладним тврђавама и мистичним сребрним шумама. Тајну чувају древне реликвије и душе неколико људи које су дотакли прсти судбине.
Један потпуно нови, измаштани свет просто мами да прочитате ову књигу. Не знам за вас, али она је међу првима на листи књига које планирам да набавим. Ако је прочитате пре мене или сте је већ читали, обавезно ми јавите утиске.

My wind and sun...

"Јеси ли икада заиста волела?"- упитао ме је изненада, враћајући ме у стварност из тренутног бестелесног стања. Његов глас је био тако искрен, нежан, дечије невин...

За тренунак сам само стајала на сред стазе којом смо шетали и гледала његове шућмурасте очи. Шућмурасте, зато што мењају боју на сунцу, од зелене до боје лешника. Одговорила сам како нисам сигурна, остајући затечена питањем. Нешто у вези са њим је одавало утисак да није оно што мислим да је јесте. Успевао је да на неки озбиљно-неозбиљан начин све претвори у игру. Након неког времена, тачније годину дана, навикла сам на то.

Нисам знала какaв одговор очекује: да ли га заиста интересује или је једноставно тежак и тајанствен као и увек. За неког са таквим питањима, премало одговора даје. Увек је налазио начин да ме овако затекне. Додуше, можда ја и не знам шта заиста значи волети. Или можда одбијам да прихватим своја осећања. Не знам... Те ствари су ме увек збуњивале...



Чаролија звана Magnethinks

Кажу да је уметност у очима посматрача, али као и све друго, човек је и уметност морао да класификује на неки начин. Има у људској свести та нека потреба да се све класификује, сврста у различите категорије и поделе. Тако и уметност делимо на седам, свима добро познатих, категорија: 1.Књижевност; 2. Музика; 3. Сликарство; 4. Вајарство; 5. Архитектура; 6. Позориште; 7. Филм. Уметност је људска делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених са намером на то да се пренесу емоције или/и идеје. Осим ове дефиниције, не постоји ниједна друга општеприхваћена дефиниција уметности, с обзиром да је дефинисање граница уметности субјективан акт, а потреба за уметношћу се обично назива људском креативношћу.

Све фотографије су преузете са странице  Magnethinks.

Представљамо вам нови роман Тамаре Симеоновић - "Професор"


Када се одважимо да учинимо нешто што нам се у почетном тренутку чини недостижним и невероватним, нисмо ни свесни да смо покренули машенирију која се не зауставља. Отворили смо Пандорину кутију, али супротних својстава од оригиналне. Узевши ствар у своје руке учинили смо да се нешто покрене, отворили смо врата магији и остварењу дубоких жеља и надања. 
Тако је заправо са писцима. Посебно оним младим. Није лако писати, посебно не најкомлекснију књижевну форму - роман.
Она се на то одважила. Пре годину дана, светлост нашег света угледао је први роман Тамаре Симеоновић - "Метак". Остварила је своје снове, али није престала да сања. Захваљујући томе пред нама је још једно дело из њеног пера... Још један роман одмаштан и спреман да вас зароби унутар својих страница. Спремите се да упознате "Професора". 

Рецензија романа "Зов крви", Милене Стојановић

Синопсис:

"Једно пророчанство, две вере, три брата...
Други део триологије ПРОРОЧАНСТВО БОГОВА
Наставак романа ПЕТРУШКИ ЗМАЈ
ЗОВ КРВИ

Завирите у снове о магичној Србији у којој митолошка бића на челу са словенским боговима играју своје игре.
СТРАХ - У жељи да земљом завлада тама, Морана се окружује све већом војском русалки, водењака, пустоловица, тодораца и уз помоћ Рогатог краља, покушаће да уништи све који јој пркосе.
ПОТРАГА - Два момка, Теодор и Цреп, пред собом имају задатак да пронађу свог трећег брата близанца о коме знају само да се зове Павле. Да би добили своје праве моћи и поразили Морану, Краљицу Таме, неопходно је да браћа обаве обред уједињења и тако испуне пророчанство изречено од стране словенских богова. На том путу, придружују им се људи вођени старим веровањима, али и они који би учинили све што је потребно да њихове планове осујете.
СУДБИНА - Упади Турака на српске територије све су чешћи, па је кнез Лазар приморан да на силу одговори силом. Окупља војску и припрема се одлучујући бој против освајача, али му тада отимају ћерку Оливеру."


Ствар је у перцепцији света...

Urban&Jellen test - рад једне Марте, ученице седмог разреда. Њен цртеж прати следећи састав, написан за 15 минута...

У мојој причи било које биће, не само папагај се осећа конфорно чак и у затвору. Увек инстинкт тера жељу за слободом али пружено склониште, храна и вода задовољавају то одређено биће. Затим се и на потомке преноси тај осећај и губи ужитак дивљине. Све постаје одређено, контролисано и безлично. У оку моје одређене птице, још увек се види чежња за правим, природним животом, иако је пружила свом потомству све што му треба. Карактер се не може укротити! Он се не може утишати и потиснути. У дивљим животињама влада немир, зато се и зову дивље! Није их природа створила таквим без разлога. Зашто мењати нешто што је створено савршено за своје време? У овом цртежу ја не желим да одајем утисак детета које уме да црта, или које воли животиње, већ утисак детета које има мишљење о свему, па чак и томе зашто су градови углавном сиве боје. Човек није природа, човек је само неусавршена грана природе. Све што правимо, правимо да бисмо некога задивили, а не да бисмо се осећали као да смо јединствени, савршени, поносни собом. Ми немамо инстинкте, ми имамо савест, кривицу и чежњу.

A како би сте ви решили овај тест? Шта би се нашло на вашем цртежу?



Рецензија романа "Бајка над бајкама: Сенка у тами", Ненада Гајића

Синопсис:
"Према мотивима бајки и песама на којима су одрастале генерације.

Необична дружина, окупљена низом наизглед случајних догађаја, постепено открива да није све онако као што изгледа. Слепа девојчица, мегданџија, чобанин и хроми лопов, у трци за голе животе, пробијаће се кроз живописни свет митских бића и заборављених градова, док њиховим корацима као да управљају древни словенски богови. Јесу ли јунаци тек марионете младе и заводљиве вештице, вођене сопственим скривеним мотивима, или у позадини свега заиста вребају ужасне мрачне силе из неизмерне дубине времена? 

Велика сага у којој се преплићу загонетке, мистерије, борбе и изненађујући обрти кроз фантастичне догађаје с неизвесним исходом, у свету који настањују задивљујући и неустрашиви јунаци великог срца."




*     *    *

     У доба када смо све више засути лаким нотама, још лакшом литературом која жути од муке, право је освежење када се неко врати књижевности и то не било којој књижевности, већ оној инспирисаној словенском митологијом, српском народном књижевношћу и историјом. Управо то је урадио и Ненад Гајић аутор бестселера „Словенска митологија“, свеобухватне илустроване књиге енциклопедијског типа коју је 2011. год. објавила издавачка кућа Лагуна, као и фантазијског серијала „Бајка над бајкама“, према мотивима српске народне епике, који Лагуна објављује у наставцима (Бајка над бајкама: Сенка у тами, 2013; Бајка над бајкама: Два цара, 2016).

     "Бајка над бајкама" је једна од звезда на небу наше епске фантастике које је сама по себи дело које много обећава. Замишњена као триологија до сада има објављена горе поменута два наставка, док је трећи још увек у настајању. 

     Као и у већини дела која припрадају жанру епске фантастике и овде се прича води око бескомпромисног сукоба између добра и зла, иако љубитељи жанра знају да не постоји јунак који се може једнострано окарактерисати као добар или као исконски непроменљиво зао. Прича нас води кроз још један сукоб, где силе зла покушавају да униште све што је добро и чисто на свету, а супротставља им се Сенка, девојчица којој Суђаје на рођењу нису доделиле нимало безбрижну ни срећну судбину. Она у једном дану губи све што је икад имала, у буквалном смислу те речи, али ће, за узврат, на свом путу да пронађе људе са којима ће се спријатељити и покушати да превагне тас добра на финим теразијама које представљају сукоб добра и зла. Посматрајући дружину која треба да се бори за победу добра и не стиче утисак набијен оптимизмом и сигурношћу у срећан исход, јер ко би помислио да су слепа девојчица, мегданџија, чобанин и хроми лопов способни за велика дела која су им предодређена. Сви они имају своје тајне, скривене способности које ће утицати на даљи ток њиховог путешествија.
     Гајић нам показује како је заиста врстан познавалац словенске митологије која чини потку, основу приче на коју се надовезују и са њом преплићу делови народне књижевности и пишчеве маште. Много је ту историјских ликова који су послужили у стварању учесника ове фантастичне авантуре, али и измаштаних јунака наше митологије и књижевности. Сви они су међусобно повезни спонама које је Гајић својим умећем тако чврсто саградио да су везе које их вежу нераскидиве. 
     У таписерију своје приче аутор је уткао и делове народних приповедака, бајки и епских песама, што нам и сам говори на самом почетку књиге:

"Безименим певачима и приповедачима  чије речи беху моји путокази. 

У књизи су коришћени мотиви бројних народних песама и прича.  Сличност са словенском и посебно српском епиком је пишчева намера."
Иако, је то како нам присац и сам каже, и била његова намера, некако се стиче утисак да су делови народне књижевности насилно убацивани, када аутор није знао шта даје. Док сам читала, никако нисам могла да се отмем утиску да је те делове неко вештачки убацио ишчупавши странице других књига и уметнувши их овде. То је уједно и једина замерка коју имам, али која је умногоме допринела да се утисак о књизи поквари, јер је такав стил и начин писања допринео стварању утиска већ виђеног.
    
     С обзиром да је "Бајка над бајкама" триологије, чији је ово први део, надам се да ће се све променити на боље и да ће укупан доживљај бити за ✮✮✮✮✮ уместо тренутних ✮✮✮. Свакако радујем се скоријем читању другог дела триологије "Бајка над бајкама: Два цара" и надам се да нећемо друго чекати на финале и завршни трећи део.

Док не набавите свој примерак, уживајте у следћем одломку, који прати мени најдражег лика ове књиге хромог лопова Вука:

"Бајка над бајкама: Сенка у тами → Вучја посла"

Илустрација из књиге "Бајка над бајкама: Сенка у тами"

     
"Ковчег је заиста био раскошан – велик скоро као кревет, сијао је у углу као да је од сувога злата! Проради у Вуку стара лоповска страст, очи му блеснуше, и он се брзо успе и крете ка ковчегу. И таман пружи руку да га отвори, када силе неземаљске кренуше на њега!

Није Вук знао тачно шта се догодило, али ођедном се пред њим појави неко полупровидно биће, налик духу, у ритама, испијено, а његове очи беху само беоњаче. Ово чудно биће је вриштало и кидисало на хромог човека, испуњавајући га страхом и одвратношћу, терајући га да се повлачи корак по корак уназад, док се најзад не сруши преко стола, те чаше с њега уз тресак попадаше на под и закотрљаше се по целој соби. Вук једва мало дође себи, запањен насталим преокретом, и негде из даљине, испод себе, зачу гласове. Ако је досад и прошао незапажен, сада то беше прошлост. Још је измицао испред авети, а схвати да ће ускоро имати посла и са онима у чије је уточиште провалио…

Избегавајући бесну авет која је кидисала на њега попут пса чувара, напокон поче да разуме и шта му ова виче: „Крадеш! Крадеш из мог ковчега! Ти ниси мој кнез! Крадеш! Крадеш из мог ковчега! Крадеш!“ Угризе се Вук за усну, бесан што је био брзоплет – наравно да је неко окружен лоповима морао имати поуздан начин да заштити своје благо! А опет, како је лопов, па макар он био и сам лоповски кнез, успео да натера духа да га служи? Да ли је то уопште дух? Пролете му кроз главу да је чуо за некакве душе које чувају грађевине… Да ли је ово можда то? Таласон? „Шта си ти?!“, дрекну он на утвару када ова следећи пут крену на њега, али га испијени провидни човек није слушао, непрестано понављајући своје бесомучне крике. Измаче се Вук поново; мозак му је радио грозничаво, али није могао баш ничега да се досети. Још једном крете утвара на њега, а Вук се у покушају да је избегне спотаче о нешто на земљи, па поче да се кобеља и рукама и ногама, и на крају се некако нађе уз онај ковчег, покушавајући да се придигне. И тада, он се рукама ослони на ковчег, одгурнувши се од њега, загребавши приде још осетљиви палац о оштре ивице на хладном металу налик злату, и окрећући се виде да ће му се приказа закуцати право у лице…

Стигао је Вук још само да зажмури у очекивању неизбежног судара. Међутим, до удара никада не дође. Утвара се баш тада заустави готово у месту, и престаде да вришти, а поглед разумевања врати јој се у беоњаче, које добише изглед скоро нормалних очију. Вук, отворивши сопствене очи, схвати да авет постаје све блеђа и блеђа, а тада зачу и сасвим другачији глас, који више не беше ни хистеричан ни бесан: „Хвала ти! Не знам како си ме ослободио чувања тог проклетог ковчега на чијем дну сам зазидан, али моја душа је слободна… Збогом, и погледај изнад кревета…“

Последње речи Вук једва да је чуо, несигуран ни да ли их је разумео, али искористи прилику што је поред ковчега и што авети више нема, те га отвори обема рукама. Засја злато, засја драго камење, засја сребро, просуше се бисери… "