Хајде да причамо о "Седефној ружи", Гроздане Олујић

"Седефна ружа", Гроздана Олујић

Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра!
— Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила. Шта да се о осталим чудима каже? — риба која је говорила о сјају Горњег света ту би, најчешће, губила дах. Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду. Ко зна шта би све видела да је напољу остала мало дуже? На ту помисао очи рибице постајале би велике и замишљене. Али, узалуд је обилазила око чамаца, узалуд улазила у мреже! Превелика су била окца мреже. Риба је пропадала кроз њих и опет доспевала у старо, досадно друштво риба и ракова.
Седефна ружа слушала ју је отворених уста. У њеној глави ројиле су се слике Горњега света. Шта је искрење морскога дна према његовом сјају? Шта цветови корала према цветовима јасмина? У размишљању о бљеску Горњега света сјај њеног света потамне: замрзе Седефна ружа кружење риба у прозрачној плавој води. Досадно јој постаде лелујање медуза; смешно саплитање ракова по песку. Чега има чудесног у рађању нове звезде из једног њеног откинутог крака? Милионима година расту корали, пузе ракови, њише се корална грана срасла уз стену. Читаву вечност шуме таласи, па шта?



Седефна ружа саже главу и загледа се у песак преко којег су клизиле сенке рибљих јата, а на стени, не већој од педља, певушила корална грана. Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине! Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан. Грана, сигурно, зна неки паметнији пут! Седефна ружа наклони се коралној грани, решена да је упита за савет и од ње затражи помоћ.
— Ви сте мудри и дуго живите — рече Седефна ружа — знате ли како се до Горњег света стиже?
— Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта! Баш је неозбиљна Седефна ружа у својој чежњи да се одвоји од дна и крене ка сунцу и облацима. Мора се знати своје место и      не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет. Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину. Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу. Корална грана нестрпљиво одмахну главом. За онога ко има своју стену није размишљање о одласку у непознато. Нека се смири Седефна ружа. Од превеликог размишљања шкољке и корали губе боју, а ништа се њиме не постиже. Корална грана се припи уз стену и ућута.
Седефној ружи није остало ништа друго до да потражи новог саговорника. Али, ни риба-угор није имала боље мишљење о Горњем свету. За рибе тај свет почиње у мрежи, а завршава се у тигању. Како би и могла Седефна ружа то да схвати? Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише. У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе. Нека га више ништа не пита! Љутито машући репом риба се изгуби иза стене, а Седефна ружа се обрати медузама. Али, медузе нису имале ни воље, ни времена за приче о Горњем свету. Онако, како га оне виде сунце је велика мутножута кугла која увече поцрвени и пада у таласе. Та кугла се не једе, не можеш је обухватити пипцима, ничему не користи. Зашто би оне размишљале о њој? Најстарија медуза, звана Бркати оркан, срдито рашири велове и отплива за јатом риба, добацујући Седефној ружи како је најпаметније да избрише у себи и саму помисао на Горњи свет.
Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини! Шарајући песковито дно зраци сунца заплитали су се у морске траве и чинили их лелујавим и прозрачним. Као сребрне стреле летела су јата риба. Рибица није престајала да прича о облацима који плове високим, плавим небом, о цвећу руменијем од корала и ветру који у шупљинама стена ствара пригушене, нежне гласове. А онда ту су и руже!
Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле? У нестрпљењу да што пре крене у чуда Горњег света, Седефној ружи постаде мрзак свет морског дна. Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица?
Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи. Затим осети како туга, као плима, плави читаво њено биће и згушњава се у блиставу, чврсту кап.
Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера. Седефна ружа полако поче да заборавља Горњи свет. Чак су је и приче рибе замарале. Биле су то стално исте приче! Риба је у њима постајала све значајнија, а Горњи свет све безначајнији и блеђи. Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг. Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна. Чежња Седефне руже за Горњим светом изгледала јој је као сигуран знак некаквог малог лудила. У праву је корална грана што на то тако гледа! Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи
А зрно бисера расло је и крупњало. Љескало се и зрачило као некакво мало сунце. Седефна ружа обави га својим латицама, љубоморно га чувајући од свих. Било је то њено посебно мало чудо и није желела да га дели са другима, нити је више помишљала на одлазак из увале. Како су смешне рибе са својим расправама о томе која је најлепша! Још смешнији је Савет корњача који расправља то питање. Она зна да је мало сунце скривено у њој лепше од свих. Али, шта се то других тиче?
Потајна гордост Седефне руже подавала је зрну бисера све бљештавије и раскошније боје. Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге. Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа стече свој мир. Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз воду, нечија је рука зграби, отрже с дна и поносе у висине.
Је ли прошао тренутак? Или је читаву вечност путовала? Није могла да одреди, кад се, наједном, размаче вода и Седефна ружа затвори очи од прејаке светлости сунца.
— Како је крупна! — чу нечији узвик и отвори очи. Ој, чуда чудеснога! Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета. Како је све бљештало све трептало блиставије и нежније но што је риба запамтила! Седефној ружи стаде дах. Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је држала, чупала јој утробу и раскидала плућа. Тако и до скривеног Ружиног блага дође.
— Гле, бисер! Лепотан! — узвикну човек, док су два туђа прста дизала увис тајну Седефне руже, а нечији узбуђени гласови зујали су јој око ушију. Једва је последњим погледом успела да обухвати сјај свога малог сунца, а већ јој се у испражњену љуштуру увуче слани морски ветар. Рибар однесе зрно бисера, а један дечак узе бачену шкољку, очисти је од песка и принесе уху.
Је ли то што је чуо био шум таласа? Прича о животу под морем? Дечак нежно поглади Седефну ружу, сакри је под кошуљу и потрча кући.
Читаву ноћ, затим, држао ју је прислоњену уз ухо. Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца. Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка. А ујутро, сунце провире кроз прозор и виде како наслоњени једно на друго спавају дечак и шкољка. Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна.
Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу најскупље продавнице града блистало зрно бисера. Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари бљешти једна чежња. 

*     *     *


„Седефна ружа“ је алегоријска прича о сламању илузија младог бића, о тежњама младог човека ка нечем далеком, тајанственом, новом, најчешће недостижном. 
„Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа.“ Писац нам на самом почетку ствара посебан однос према Седефној ружи. Назива је лепотицом међу шкољкама. Име које носи у складу је са њеном лепотом, али оно нам говори и да припада посебној врсти шкољки, али да је као све друге шкољке везана за морско дно. Шкољка је живела мирно до тренутка када јој је једна рибица испричала причу о чудесном Горњем свету који је видела. Рибица је често пловила до површине воде и тако се приближавала Горњем свету. Најближе му је била када се нашла у рибарској мрежи, „али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија рука ју је зграбила и вратила у воду.“ Ироничан моменат је то што рибица жали за оним што је могла да види да није испала из мреже, ни не слутећи да не би видела много тога пошто би завршила на нечијој трпези. Слушајући приче које би рибица изговарала у једном даху, Седефна ружа је чезнула за њој недостижним светом – за цвркутом птица, шумом ветра, сунцем, небом, мирисним цвећем... Њена изузетност није само у лепоти. Та изузетност се види и у њеној сјајној жељи да изађе на светлост дана, види сунце, осети дах ветра. Место на коме живи Седефна ружа је мрачно – светлост ту стиже тек у подне. Из рибицине приче сазнала је за неки други, бољи, лепши, светлији свет. Та прича ју је потпуно очарала. Сваки пут ју је слушала отворених уста. Снагом своје маште она је себи дочаравала тај свет и мрак Доњег света, једнолични ликови у њему и њихов живот учинио јој се бескрајно досадним. Слика коју је себи створила о Горњем свету у свему је превазилазила њену свакодневницу. 
Рибица губи дах причајући о певању птица шарених крила, сјају Горњег света. Сав њен живот након сусрета са Горњим светом био је сведен на низ покушаја да поново доспе у мрежу и тако у Горњи свет. Замишљала је све оно што није могла да види у једном тренутку када су је рибари извукли из воде.
Рибицина прича није била довољна Седефној ружи. Снажна радозналост и жудња за непознатим светом нису јој дали мира. Морала је да сазна нешто више о Горњем свету. Потражила је помоћ и савет од Коралне гране због њене мудрости и великог животног искуства. Међутим, Коралну грану неки други свет није занимао. Маштање о путовању и Горњем свету за њу је било неозбиљно. Такво размишљање Коралне гране било је резултат искуства – њена рођака се никада није вратила са једног путовања. Непознате даљине су је прогутале. Све што је изван нашег света пуно је опасности. У жељама за непознатим треба бити опрезан. Запазиће и да по њеном мишљењу Седефна ружа превише размишља. Шкољкама и коралима то није својствено – они од тога губе боју. Посебност  Седефне руже нарочито се испољава у овој изјави Коралне гране. Седефна ружа очито није иста као остале шкољке. Она је обузета својим маштањима. Не може да престане да мисли, иако је то штетно за њено здравље. Корална грана је уочила колико је снажна чежња Седефне руже. Зна да је то опасно и зато је саветује да се смири. Излагање опасностима из било ког разлога за њу је неозбиљно. Ни риба угор нема боље мишљење о Горњем свету. И за њу је било важно искуство. Њу је чак много наљутило занимање Седефне руже за Горњи свет. Ни медузе немају боље мишљење. Оне у Горњем свету не виде ништа корисно. Од сјаја сунца се не живи. Саветовале су Седефној ружи да се смири. Бркати оркан био је љут као и риба угор. Сви са којима је разговарала имали су јаке разлоге да Седефну ружу одврате од Горњег света. Међутим, нису обратили пажњу на снагу њене жудње. Видели су у жељи Седефне руже само неозбиљности. Она није могла да престане да мисли о свету који је по свему лепши од њеног. 
Без обзира на савете морских становника и опасностима од непознатог, Седефна ружа не одустаје од своје жеље. Одлазак у Горњи свет постаје смсао њеног живота. Њена осећања постајала су све снажнија и снажнија, а могућности и наде да се достигне оно за чим се чезне било је све мање. Због тога је осећала огроман бол и тугу. Након тако снажних осећања долази до потпуне промене Седефне руже. Она није обична сањалица којој је довољно маштање, није само радознала и неозбиљна. Сви други би подлегли том ужасном болу и разочарењу, али не и она. Она је имала посебну снагу која јој је помогла да преживи. Успела је да савлада осећања и да их почне претварати у нешто друго. Ипак, после искуства страшног бола, она више није исто гледала на ствари. Доњи свет јој више није био занимљив, није могла више да слуша стално исте приче. Ништа у њему није било важно, а за Горњим је било узалуд чезнути, био је исувише далек и недостижан. Почела је да се одваја од Доњег света и да заборавља на Горњи. Туга је заменила жељу. Окренула се потпуно себи и затворила у свој свет и самоћу.
Из туге и незадовољене чежње у Седефној ружи је почео да расте бисер. Свет који је нашла у себи био је испуњен лепотом бисера. Она је у бисеру пронашла лепоту за којом је чезнула. Више није придавала пажњу ни Горњем ни Доњем свету. Сву пажњу је усмерила ка свом унутрашњем свету и његовој лепоти. Сунце за којим је некада чезнула није више било важно, свеједно га никада није могла видети. Сада је имала једно сунце које је расло у њој. Чувала га је као тајну. У њему је спознала праву лепоту, која се није могла поредити са спољашњом лепотом. Седефна ружа је ћутала о свом малом чуду. То му је дало посебну лепоту. Шкољкино ћутање можемо тумачити као последицу искуства. Она је причала свима о лепоти Горњег света. Свима је открила своју чежњу, али је нико није разумео. Наша дубока осећања и чежње често нико не може да разуме осим нас.  Лепота онога за чиме чезнемо понекад другима није позната – све је у нама и нашим осећањима. Они не виде ту лепоту и зато је не могу ни разумети.
Рибица је стално причала о Горњем свету. Она је у тој причи проналазила утеху након безбројних неуспелих покушаја да се врати у Горњи свет. Међутим, та њена прича о Горњем свету се мењала. Горњи свет се и њој губио све више, а она је постајала све важнија. Све мање је чезнула за Горњим светом. На крају јој је постао безначајан. И за њу, као и за медузу, сунце је постало само жути, мутни круг. Она није имала снагу да задржи лепоту доживљаја Горњег света. Како је време протицало, тако је слика о Горњем свету бледела. Рибицина машта није била довољно снажна да надомести то што није могла да види. Рибица није имала снагу да своју чежњу претвори у лепоту, као Седефна ружа. Сувише је причала о својој чежњи и она је бивала све мања. Све њене жеље и лепота оног за чиме је чезнула губиле су се у причи. Лепота о којој се сваки дан прича постаје банална. О изузетној лепоти не може се стално говорити. Њена изузетност не може се изразити речима. Оно што се каже више није стварна лепота, него само њен облесак, па је рибицина прича морала постати досадна Седефној ружи. Њена чежња је била мања него чежња Седефне руже и зато се из ње ништа није изродило.
Дечака је привлачило нешто што за друге није било важно. Он је био необичан по својој заинтересованости за ствари које нису имале материјалну вредност. Рибару је било важно да прода бисер у најскупљој радњи, а шкољку је бацио. Дечак је у шкољци пронашао начин да сазна нешто о свету који му није био далек. Шум који је чуо у њој говорио му је о пространствима и лепотама Доњег света, будио је његову машту. Као и Седефна ружа чезнуо је за далеким и непознатим.  Снага њихових осећања је била иста. Обоје су имали машту којом су дочаравали себи оно што им је само из приче било познато. Желели су да виде и доживе што више, да освоје најдаље и најнепознатије светове. Седефна ружа је сва своја осећања уграђивала у бисер, а дечак своја у шум шкољке који је слушао. Једино он је могао у том шуму да чује шум мора и да види све лепоте морског дна. Само је Седефна ружа у сјају бисера видела сјај сунца и месеца. Дечак као и песник има изузетну машту. Он може да опази и осети ствари које су свима неважне. Дечак својим мислима оживљава далеке и недоступне светове. Песник нам у својој поезији говори управо о таквим световима. Поезија се састоји од осећања. Дечакова осећања су изузетно интензивна. Његова чежња савладава пространства која стоје између њега и морског дна. Песник својим делима настоји да превазиђе све раздаљине и да нам најдаље учини блиским. Уметничка дела нам омогућавају да доживимо и да осетимо оно што никада не у бисмо могли да осетимо у стварности. Само онај ко чезне може да разуме чежњу другог  и да нам говори о њој. За разумевање уметничких дела која су плод маште и осећања песника потребна је наша машта, домаштавање и оживљавање створених светова. Уметничко дело можемо разумети само ако уложимо напор да својом фантазијом оживимо њихов свет, да о њима размишљамо и у њих се уживљавамо. Да бисмо разумели њихову суштину, морамо стећи вештину уочавања детаља.
Ова бајка је заправо алегоријска прича о настајању, рађању прво идеје, а затим конкретног уметничког дела. Од Седефне руже треба да научимо да иако сматрамо да постоји свет који је лепши, бољи од нашег и сматрамо да је прави потез одрећи се свега да би смо досегнули том бољем, „Горњем свету“, не смемо никада да заборавимо да у нама самима постоји лепота већа од било чега на свету, а која само чека да буде откривена. Поред дечака, само ће још један песник знати „да то у излогу, у ствари, блешти једна чежња.“



Нема коментара:

Постави коментар