Рецензија романа "Деца ноћи", Ден Симонс

Синопсис:
     "У оронулом сиротишту у посткомунистичкој Румунији тешко болесна беба грешком добија трансфузију крви – иако сви очекују да ће умрети, она почиње да се опоравља и развија. Докторка Кејт Нојман помишља да дететов имуни систем можда крије тајну лека за рак и сиду. Кејт усваја бебу и води је са собом у Америку. Међутим, мали Џошуа је повезан са једним древним племеном и његовим легендарним вођом – Владом Цепешом, првобитним Дракулом – чији ће га људи киднаповати. Упркос немогућим изгледима и суровим непријатељима – и људским и вампирским – Кејт и њен савезник, отац Мајк О'Рурк, кришом се враћају у Румунију не би ли спасили дете."



*     *     *

     Вампир је демонско биће познато код свих Словена. Људи могу постати вампирима након смрти, а могу такође и за живота.  Веровало се да добри, поштени и правични људи се лакше растају од душе од оних злих и неправичних. Вампири су обично постајали зли људи, као и они који су на самрти се тешко растајали од душе. Углавном се то догађало у року од 40 дана, пре него што душа оде у други свет. Међутим код злих људи, душа није имала приступ другом свету, те би остала заробљена у свету живих. Таква душа би се враћала у своје тело и мртвац би постао вампир. Уколико је душа заробљена, она може ући у тело и након 40 дана. 
     У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће – упир. На старословенском, реч за ватру је - пир, а ун означава негацију. Унпир, односно упир је израз за биће коме ватра не може ништа, односно означава биће које је осуђено на то да буде заробљено у телу човека који није спаљен. 

     Свака генерација доживљава вампире на различити начин. Вампири као митска бића, оличење зла, створења ноћи и таме инспирација су ствараоцима у свим аспектима уметности. Шта су разлози за популарност тих чудовишта? Одговор на то траже бројни научници и „истраживачи вампира“. „Вампир је најуспешнија пројекција наших древних страхова, теолошко биће са дубоком филозофском и психолошком позадином“, каже Ханс Мојер, који се већ годинама бави том темом.

     Најпознатији вампир деценијама у назад је свакако Дракула, главни лик истоименог романа Брема Стокера, објављеног 1897. године. Инспирацију за лик најпознатијег вампира свих времена Стокер проналази у лику Влада III, кнезa и војводe Влашкoг, познатoг и као Влад Цепеш (рум. Влад Ţепеş — Влад Набијач) или Влад Дракула. 

Влад Дракула био је влашки војвода, који је владао Влашком у три наврата: 1448, 1456—1462. и 1476. године. Познат је по томе што је током своје владавине наводно спроводио сурове методе у одбрани од османских освајања, нарочито набијањем на колац, пре свега османлијских заробљеника и њихових помагача. Због своје свирепости легенда о Владу као вампиру заживела је до данас.

     Ден Симонс нам у свом роману "Деца ноћи" доноси нову причу о познатом Влашком војводи. Ако очекујете роман попут Стокеровог "Дракуле", који ће вас водити кроз сукобе са створењем ноћи, са вампирима који испијају крв ловећи свој плен, нећете се одушевити овим романом. Искрено, у пар наврата сам желела да одустанем од читања, пошто роман није био оно што сам очекивала и чему сам се надала. Ипак, вредело је прочитати књигу до краја. Приступ вампирологији и Владу Дракули се разликује од онога што сам до сада читала. 
     Симонс је изузетно вешт приповедач који добро познаје материју о којој пише - савршено је упознат са животом и делом историјског Дракуле, као и о политичким и друштвеним приликама у Румунији непосредно након пада Чаушескуа. На самом почетку књиге, Симонс се обраћа читаоцу говорећи:
 "Уопште нисам планирао да проведем део пролећа и лета 1991. у потрази за Владом Цепешом - историјским Владом Набијачем, узором за Дракулу из прича - кроз постреволуционарну Румунију и Трансилванске Алпе. То се просто само тако десило."
 "Деца ноћи" нису превасходно роман о вампирима. Баве се много дубљом темом - ситуацијом у румунском друштву након смене Чаушескуа. Описи стања у њиховим сиротиштима и болницама, као и немар медицинског особља, јесте оно што оставља најснажнији утисак на читаоца. Ту су и описи веома неефикасне и преобимне, али зато веома корумпиране, државне администрације која гуши цело друштво. А понекад, својим немаром, и убија неке припаднике тог друштва. Стање у сиротиштима и гомили одбачене деце, давању крви одраслих како би деца ојачала и ширење HIV вируса заиста чине да се најежите. На почетку романа упознајемо Кејт Њуман која се налази у Румунији у оквиру спасилачке мисије. Њуманова је згрожена нељудским условима у којима живе и "лече" се деца у тамошњим сиротиштима. Све што је видела ју је дубоко потресло и разбеснело и под утицајем свега одлучује да усвоји дечака без родитеља, којем даје име Џошуа. Осим чињенице да пати од несвакидашњег поремећаја крви, оно што чини Џошуу изузетним јесте то што је он директни потомак лозе Влада Тепеша, познатијег под именом Гроф Дракула. Кејт Нојман помишља да дететов имуни систем можда крије тајну лека за рак и сиду. Њен циљ је да излечи Џошуу и да можда помогне милионима оболелих... Међутим, проблем је у томе што Кејт није једина заинтересована за Џошуу – његова Породица га жели назад.

     Роман је писан у трећем лицу, са повременим сегментима који представљају сећања и размишљања самог Дракуле, који дају ту специфичну ноту језе и мистике какву по мом мишљењу роман о вампирима треба да има. Оно што може да одбије читаоца на самом почетку је велики број страна посвећених медицинским истраживањима, па читаоци који нису упућени у медицину и немају превише интересовања за ту тему могу да одустану од даљег читања. Мада Ден Симонс заправо успева на одличан начин да скине вампире са трона врховних предатора који су се устоличили на самом врху ланца исхране, али о томе више открите читајући роман.

     Роман свакако вреди прочитати, али будите спремни на то, да класичну причу о вампирима, који пију крв и уједају својим оштрим зубима нећете наћи. Иако сам мислила да ће роман бити разочарење, морам да признам да је веома добар и вредан пажње сваког љубитеља приче о вампирима. 


"У том случајном поетском одломку описано је нешто од трансилванијске и румунске душе. То је вучије завијање - самотно, ужасавајуће, одјекује кроз дивљину - које представља музику румунске душе. У шумској тами налазимо наше спасење и васкрсење. У планинским утврдама окрећемо леђа камену, а лице према непријатељу. Одувек је било тако. Увек ће бити тако. Ја сам изродио и одгајио расу деце ноћи."

Нема коментара:

Постави коментар