Роман "Уснули змајеви", Милош Петковић & Аца Селтик

Синопсис:
"Епска авантура о Изабраним херојима и словенским боговима.

У древно доба, када су виле и лесници ходили шумама, патуљци у срцима планина трагали за златом, сребром и драгуљима, а кентаури посматрали звезде слутећи у њима пророчанства, змајеви-чувари Земсвета заспали су дубоким сном. Зли Црнбог је у поџемном Коренсвету пробудио Мракобес, да би потчинио народе који живе на површини.
Зато је хук кентауровог рога са врха мистичног Ртња окупио Изабране који су били последња нада за Земсвет. Предвођена ратником Вукманом и вилом Калином на белом јелену Крунорогу, несвакидашња дружина исткаће нити приче која оџвања кроз векове.
Дружина ће потражити светилишта посвећена старим боговима, како би од Перуна Громовника, Мокоше, Дајбога и осталих богова словенског пантеона затражили помоћ да пробуде крилате чуваре Земсвета и одупру се злим силама Коренсвета.
Изабране ће чувати духови предака, који брину за своје потомке, уз њих ће бити виле и џинови, али ће тама да им супротстави своје поданике: тодорце, псоглаве и остале који вребају из мрачних дубина.
Ова прелепо илустрована, бајковита прича показује да, уз пожртвовање, храброст и искрено пријатељство, увек има наде у борби против исконског зла."

Роман "Горолом", Александар Тешић


Синопсис:
" 'Горолом', чија је радња смештена у 1358., подарио причу која се чита као најбољи авантуристички роман. Ово је прича о освети, части, љубави, заверама и јунаштву. Динамично написан, роман нам на сасвим нов начин приближава средњи век и Србију тог времена. У роману сазнајемо и о народним обичајима, владајућим законима, али и о паганским утицајима у хришћанској Србији. Сликовито и узбудљиво, описани су витешки турнири, борба властеле, страдање раје, трговина робљем, и ратови који остављају пустош, глад и беду. Роман 'Горолом', омеђен историјском причом, нуди нам узбудљиво штиво које не можете да испустите из руку до самог краја!

- Драгана Ковачевић, књижевни критичар"

"Црна Мамба", Тамара Симеоновић

Змија је универзални симбол која вековима уназад не оставља људски род равнодушним. Она има разнолику симболику: представља дуалну енергију јер је истовремено симбол снаге, мудрости, женске енергије, здравља, а са друге стране симболише лукавство, подмуклост и демонску енергију.
Најотровнија змија је афричка црна мамба. Њен отров је смртоносан у трену.
Запитајте се... Каква особа треба да буде да би постала позната под називом Црна Мамба?

"Трубадурова свита - мач, мачка и магија", Димитрије Стевановић


Синопсис:
"“Како завести вилењајку, и зашто не? Каква је храна на хобитским свадбама и зашто је нерепоручљиво бити гост на истим? Ако вас интересују одговори на ова, као и многа друга питања, а није вам проблем да се смејете на јавном месту због нечега што је само вама смешно, онда је ова књига права ствар за   вас.”                                                 
Иван Бранковић


“Роман епско-комедичних збивова, авантура и пустоловина. Препоручљиво за тинејџере млађе од 77. Ако вам се не свиди, жао нам је, нема вам помоћи – одрасли сте.”
Нерд Тимес Магазине


Против зла и урока, лечи тугу и брадавице, купи жив ме био!"

Добросав Боб Живковић"

*     *     *
nerd
/nɜː(r)d/ noun
an intellectual badass


Јесте ли чули за Терија Прачета?  А Монти Пајтона? Јесте? Волите их? Како и не би... Врцави хумор проткан сатиром је заиста право уживање... А да ли сте чули за Димитрија Стевановића? Јесте? Нисте?
Уколико јесте, онда се већ смешкате и знате чему овај увод, а ако нисте дозволите да вам га представим - Димитрије Стевановић, писац ове дивне епско-фантастичне авантуре, врло вероватно и чаробњак.

"Трубадурова свита - мач, мачка и магија", горепоменутог Димитрија Стевановића је роман епско-фантастичне пародије, са радоњом смештеном на Нерд свету. Један од главних јунака је  вилењак Дарт, трубадур, који у својим авантурама стиже  до главног града Средњоземља где добија необичан задатак од самог краља. Треба да открије тајну чудноватог метала који се зове Силмитрилион. На том путу сакупља своју дружину, те се заједно упуштају у многе вероватно врло невероватне згодне незгоде и авантуре. Уф нападају ме ђуђубејци и кондирци, оде ми збив (у преводу тренутна дешавања) у пропаст, биће фрке (ФантастичнаРаштрканаКраткаАвантура). Шта не знате шта су ђуђубејци и кондирци? То вам је нешто као пундравци, али магично... Ма трк по књигу и све ће вам бити јасно!

Шалу на страну, "Трубадурова свита" је одлично дело које ће вас својим невероватним хумором, са дозом сатире и пародије, подсетити на све јунаке фантастике које волимо, али ће нам кроз своје ситно ткање представити јединствену критику друштва и стварности којој припадамо.

Тетралогија "Патуљци и виле" - "Пролеће" и "Лето", Милоша Петковића


Сваки пут када чујемо реченицу која почиње са "Некада давно..." нека чаролија нас обузима, јединствена магија бајке, приче, која нас дира дубоко, до најдубљих  лагума наших душа... То је магија која ће нас на тренутак одвести у царство у коме обитавају митска,  фантастична бића, где добро побеђује зло и које смо напустили одрастањем.

 Бајке, то знају филозофи, антрополози, психолози и психоаналитичари, су и првокласни извор за проучавање човекове природе, његових основних емоционалних и духовних проблема, мотива, тежњи, циљева и унутрашњих сукоба. Ко хоће да спозна највеће дубине људске душе и начин мишљења људског ума, тај треба да проучава ове приче о чудима и „стварима које не могу бити". 

Узевши у обзир, да је публика којој су овакве приче намењене, најискренија и неискварених срца, за такву публику је најтеже писати. Бити писац за децу је најтеже. Нема ту неког дубокоумног, метофоричног писања, прожетог алегоријама и симболима, али ипак та транспарентност и привидна једноставност стила су најтежи.

У једну бајковиту авантуру упустио се и наш писац Милош Петковић стварајући тетралогију "Патуљци и виле", за коју му је инспирација била једна девојчица Нина, део њега самог, његова ћерка.


Утисци о роману "Чича Глиша", Си Џеј Тјудор


Синопсис:
"Сви имају тајне.

Свако је за нешто крив.
Ни деца нису увек сасвим невина.
Све је почело оном страшном несрећом на вашару, кад се дванаестогодишњи Еди први пут сусрео са Чича Глишом.
Чича Глиша је дао Едију идеју: да он и његови другари једни другима остављају тајне поруке цртајући чича глише.
У почетку им је то врло забавно, а онда их цртежи доведу до тела једне девојке. До Чича Глишиног ремек-дела.
Отада је прошло тридесет година и Еди мисли да је прошлост иза њега. А онда добија писмо у којем су само комадић креде и цртеж чича глише.
Кад прошлост почне да се понавља, Еди схвата да се игра није никад завршила…

'Ако вам се допадају моје књиге, и ова ће вам се сигурно свидети.' Стивен Кинг

'Језиво, као да вам је неко прислонио хладну оштрицу на врат.' Ли Чајлд

'Напето и узбудљиво с оним чудним осећајем да не желите да угасите светло након читања.' Sunday Times"


     *     *     *
Ма како нам жврљање деловало безначајно, из њега је могуће прочитати наш карактер, жеље, проблеме са којима се суочавамо. Жврљотина са којом се сусрећемо од најранијих дана је свакако Чича Глиша.
Кажу да је то најчешћа жврљотина веома успешних људи, која открива некога ко контролише своје емоције и невероватно је фокусиран на своје циљеве у животу. Хладан и прорачунат? Хмм...
Чича Глиша у истоименом роману ауторке Си Џеј Тјудор, након читања синопсиса истог, ме свакако навео да помислим на неког ко контролише своје емоције...

Година је 1986. Главни јунак романа Еди и његови пријатељи су прави пример клинаца из комшилука. Једном приликом долазе на идеју да један другом остављају кодиране поруке у виду Чича Глише нацртаног кредом. Свако од њих је цртао кредом одређене боје и све је функционисало без проблема док се нису појавиле беле Чича Глише које ће целу игру претворити у нешто мрачно и покварено. Наиме, беле Чича Глише одводе Едија и његову дружину до тела сакривеног у шуми.
Године од немилог открића пролазе и долазимо до Еда као одраслог човека који нас води кроз ову књигу. Еди је сада усамљеник, чак се више и не дружи са пријатељима са којима је некада био изузетно близак. Међутим, све се мења након што сви почну да добијају писма са комадићима беле креде и нацртаним Чича Глишом. Духови прошлости давно закопани почињу да се буде...

"Чича Глиша" је једна од оних књига са одличним полазном тачком, идејом водиљом, како год да вам се више допада, али код које листам странице, ишчитавам редове ишчекујући да ме књига заинтригира, да ме увуче у међупростор између редова, ... и изненада се налазим на крају књиге.

Волим трилере. Заиста. Волим да читам књигу која ће ме увући у свој свет, престравити ме, шокирати, збунити и натерати да је не испусти из руку док је не прочитам. Сви параметри који показују да је пред нама добар трилер су заправо ту: убиство, мистерија, интиге, али опет нема оног осећаја језе и неизвесности какав сам очекивала од књиге која је већином добила позитивне оцене код читалаца. Мени то ипак није то.

Сам стил писања ми није најбоље легао. Превише набрајања. Као да добијемо списак карактерних особина ликова уместо да их упознајемо и откривамо какве су личности читајући о њиховим поступцима. Имала сам утисак, карикирам, као да ми је речено да одређени лик треба да ми се допадне, а онај други не.

Е сад, све то не би било тако страшно да ауторка није превише копирала стил писања Стивена Кинга. Превише сличности са његовим делима и то најпре мислим на "То" и на "Гробље кућних љубимаца". То је оно што највише одбија од књиге. Сложићемо се, један је Кинг.

Све у свему, очекивала сам узбудљив трилер, књигу о којој ћу читати о убици попут Џека Трбосека или Ханибала Лектора, а добила сам равну причу, са повременим знатижељним дизањем обрве. Свакако очекивала сам много више.

"Светионичар - Притајено зло", Младена Ђорђевића


Синопсис:
"У другом делу, трилогије „Светионичар“, под насловом „Притајено зло“, истражује се човекова мрачна страна, зарања се до самих дубина људске психе, не би ли се и у том црнилу могао наћи и препознати трачак светлости и наде. Да ли се од болне прошлости може побећи? Да ли је зло, као такво, продукт људске природе или је у све то умешано и онострано, изван нашег поимања? Је ли оно само пуки катализатор или су људи спремни да ставе узде на све оно, што би им помогло ка остварењу ужасних циљева?

Са друге стране приче о појединцу, налази се и друштвено-одговорна тематика.
До ког стадијума је свет дошао (или ће доћи), када су тајне верско-фанатичне групације, у стању да зарију канџе у мали кутак раја, којег називамо нашим домом? Колико је мрачна прошлост, данас великих корпорација, у стању да баци сенку на нашу будућност?
И, напослетку, шта можемо да очекујемо када на конто свега поменутог, енигматично „Притајено зло“, непојмљиво људској врсти и историји, одлучи да изађе на светлост дана или тмину ноћи?"
*     *     *

Рецензија романа"Човек по имену Уве", аутора Фредерика Бакмана


Синопсис:
"Упознајте Увеа. Он је џангризало – један од оних који упиру прстом у људе који му се не допадају као да су провалници затечени под његовим прозором. Сваког јутра Уве иде у инспекцију по насељу у ком живи. Премешта бицикле и проверава да ли је ђубре правилно разврстано – иако је већ неколико година прошло откако је разрешен дужности председника кућног савета. Или откако је „извршен преврат“, како Уве говори о томе. Људи га зову „огорченим комшијом из пакла“. Али зар Уве мора да буде огорчен само због тога што не шета около са осмехом залепљеним на лице?

Међутим, иза његове мрзовоље и педантерије скрива се једна прича и много туге... И тако, када комшије које се усељавају у суседну кућу једног новембарског дана случајно униште Увеово поштанско сандуче, изненада почиње топла прича о одрпаним мачкама, неочекиваном пријатељству и древној вештини вожње аута са приколицом. Прича која ће суштински променити једног човека и једно удружење станара."

Рецензија романа "Доријаново завештање", аутора Николе Јовановића


Синопсис:
"Прича романа је смештена на огромни континент Арданију. Остарели владар Новог Царства, Хенрик Ослободитељ, управо је изгубио битку са давно прогнаним народом Митрадитима што јаше на застрашујућим Елфантима. Северна граница је пала и клонули цар позива себи свог миљеника Теа, некадашњег капетана елитног одреда Бесмртних. Теов задатак је да стигне у Светиград пре Митрадита, и изнесе свете реликвије из древног града. Међутим, Тео схвата да Светиград није само град стотину вера већ и место хиљадугодишњег сукоба људи и Енарија, расе налик вилинској. Нашавши се између сукобљених страна Тео почиње да склапа застрашујућу причу о предстојећем уништењу Арданије.

Једни би да задрже стечено, други да поврате изгубљено, али судбина није у легијама ратника, црвеним пирамидама, хладним тврђавама и мистичним сребрним шумама. Тајну чувају древне реликвије и душе неколико људи које су дотакли прсти судбине. Да ли је то паук што плете мрежу издаје, тајна друштва, изгубљени народ, или, можда, сенка са ножем од вулканског стакла, откријте у уводном делу узбудљиве епскофантастичне саге Доријаново завештање. "

Рецензија романа "Велико путовање", аутора Горана Токића


Синопсис:
"Николај Кержаков, професор генетике на Универзитету Ломоносов, забринут за будућност планете и људске цивилизације, покушава да човечанству пружи шансу за опстанак. Ипак, не стиже да заврши свој рад: умире од срчаног удара. Дан касније, буди се у непознатој просторији и покушава да одгонетне шта му се десило. Ускоро среће једну од најутицајнијих личности XX века. Од ње добија одговоре на своја питања, али и на она која муче савремене научнике. Сазнаје невероватне чињенице о свемиру, добија егзактне податке о древним миграцијама људи из Африке, њиховим сусретима, сукобима, али и укрштањима са неандерталцима. Срећу се много векова касније, у време када свет какав познају више не постоји, а они више нису пријатељи. Земљом више не владају људи и професор креће на путовање кроз васиону које ће га одвести на саме рубове маште и лудила. Али и наде. Нова земља постоји!"

Рецензија романа "Вештица из Страшилова - Memento Mori", аутора Милоша Петковића и Антона Ивановича Лескова


Синопсис:
"Осамдесете. Жупско виногорје подно Копаоника и напуштена села у пољанама. Ботуња, Покреп... Страшила међу чокотима и сјај ока звери што вреба из таме. Серија стравичних, ритуалних убистава.

Ко је винар чија ћерка, оболела од порфирије, никада није видела светлост дана те јој једини прозор у свет представљају књиге? Шта ту тражи соколар Стрибор, а шта мистични инспектор којег слике стално враћају у прошлост, у време кефалија, мачева и напетих лукова?

Каква се то тајна крије под древном тврђавом Козник? Зашто сви излокани друмови воде до куће вештице Дијане? И свештеник и шумар, крај којег ходи големи пас, сви су чули само две речи. Лахор их је донео са уснулог гробља.

Memento mori..."


*     *     *

Плаше ли вас страшила? Да ли вам је прва асоцијација на њих Ноћ вештица? Или, можда помислите на Страшило из приче о Чаробњаку из Оза?
Основна сврха страшила је да "страши", односно да уплаши. У тумачењу снова има двојаку симболику (зависно од тога да ли сте у сну  човек или врана). Оно са једне стране симбол смрти и страха, али истовремено може својим симболиком отићи у другу крајност и представљати симбол наде и напретка.
Она су симбол смрти зато што асоцирају на страх од глади, уколико птице униште сетву. Са друге стране, управо су симбол жртве и напретка.
Ипак, најчешће помислимо на њих у конотацији са прославом Ноћи вештица. Њихова функција је плашење, а многе мрачне ствари се крију у тами... При том, сви знамо да нису све вештице добре... Зар не? У то име, добродошли у Страшилово!
Ко нас води пут Страшилова? Једна вештица, инспектор, соколар, шумар и винар, али и нама већ добро познати Нишлија, Милош Петковић који нас, удруженим снагама са руским колегом Антоном Ивановичем Лесковим увлачи у ову невероватну авантуру.
Каква моћна комбинација је овде направљена! Толико добра да је тешко и одредити који делови потичу из Милошевог, а који из Антоновог пера. На маестралан начин уклопљене су и тесно повезане криминалистика, историја, словенска митологија, магија и фантастика. Прича пуна обрта, напетости и ишчекивања тераће вас да читате страницу за страницом...
О чему се овде ради?
Осамдесетих година двадесетог века, у жупском виногорју, подно Копаоника долази до низа свирепих убистава. Како би их истражили и открили убицу, припадници локалних власти позивају у помоћ нишког истражитеља Храстимира Крстића, који одише мистичношћу и неком магијском ауром.
У пред причи аутори нас воде у прошлост, у доба Немањића, где пратимо младог Крстана који као да је тесно повезан са Храстимиром, при чему су и један и други на необичан начин повезани са природом...
Истраживање убистава Храстимира ће увући у вртлог необичних дешавања, а судбина ће га повезати са занимљивим људима Властимиром Змајевићем, шумаром који познаје тајне Ботуње и Покрепа, соколаром Стрибором и  вештицом Дијаном Снохватицом која ће их својим мистичним речима окупити у бели ковен.
Зло се привлачи и скрива иза сенке Страшила, а мрачни ковен призива Мрачног господара. Коме се клањају Црна Зора, Крвена Марија и Пуста Драгиња? Ко напада људе у сенци Страшила и какву тајну она крију? Како је у целу причу уплетена поћерка Вилима Радуловића, Круна која болује од порфирије? Све су то питања, на која се одговори крију унутар страница ове књиге...
Ветар доноси мистичне речи које вам шаљу трнце низ кичму... Memento mori... Добродошли у Страшилова! Откријте тајне које крије и помолите се и старим и новим божанствима, јер зло вреба, a само уједињеним снагама ће бити побеђено...

Рецензија романа "Реквијем за ратника", Бобана Вучковића

Синопсис:
"Увек је танка линија између добра и зла. Сви ми ходамо по тој линији, из дана у дан. Некада скренемо с пута и ето нас, као какав невидљив жиг, обележи за цео живот. Нада за нас постоји ако откријемо када се јавио квар у души... Тада треба да кренемо на другу страну, страну добра, као ронилац који снажним завеслајима граби ка светлу. 
'Реквијем за ратника' приповест је о човеку без лица, оном који је смртоносно оружје у рукама владара сенки, знан као Хашиман, по богу рата из митологије древног Јапана. Такође, ово је прича о људској души, о празним љуштурама што корачају без емоција, о паду и смрти, о суровости и покајању, тешка, мудра и, надасве, поучна. Када се из таме зачује реквијем за ратника, душа вибрира као живе на старој виолини и моли да буде сачувана..."

Рецензија романа "Светионичар - Весници олује", Младена Ђорђевића


Пре пар месеци писала сам један текст о светионицима и светионичарима:
"Гете је изјавио да је у човековој природи да вечно тежи светлости. Светлост је природа, магија, лепота и нада. Преламање светлости је чиста магија, магија боја, магија која се крије и унутар калеидоскопа. Сунце је светлост, Месец, па и звезде. И сви су усамљени чувари, као мудраци који нас воде кроз живот, који нас гурају ка светлости која нам доноси мир, спокој, победу над тамом која вреба свуда... Као Месец и Сунце на небу, тако Светионик стоји на месту где се спајају море и копно, бескрај океана и ћудљивост земље... Док стоји усамљен, ударан свом силином таласима који се ломе око њега, Светионик гордо стоји и пркоси свом злу, тами, безнађу, тузи... Стоји из ината. Пркос избија из сваке његове поре. Из сваког камена. Светлост муње наговештава олују, звук грмљавине изазива страх... Весници олује су ту, али ту је и Светионичар, срце и душа Светионика..."
Инспирација за овај текст био је први том снаге "Упориште", домаћег аутора Младена Ђорђевића, под називом "Светионичар - весници олује". Књигу сам коначно прочитала и... Па, остала сам без текста, што је верујте тешко.

Синопсис:
"Радња романа пред вама смештена је у мрачном, дистопијском метрополису крај мора, у Европи. Под тешким, оловним облацима лежи Вранолујни, град гламура, престижа и моћи. Животне нити Бена Фостера, бившег војника, сада приватног детектива и Елене Родригез, младе талентоване истражитељке из Одељења за убиства уплешће се више него што су њих двоје то могли и да замисле. Бизарне и надасве необичне смрти светионичаревог сина и психотичног киднапера, опоменуће их да се на пучини  спрема бура незапамћених размера. Злосутни трагови одвешће их на кобну стазу без повратка. Озлоглашени Ђавољи Рог, загонетни Смитов светионик и далеки Сентинел, три су светлосна торња стеновитог приобаља и, можда, чувари одговора за којима трагају Бен и Елена."

*     *     *

"Светионичар" је комплексно књижевно дело чија жанровска полиморфност представља једну од ставки која ће привући читаоца и заробити га  у мрежу интрига, тајни и мистерија које се крију у Вранолујном, метрополису у којем је смештена радња приче коју пратимо. Посматрајући жанровско одређење овог дела, можемо га сврстати под категорију трилера са елементима фантастике, хорора, мистерије и нео ноара. Снажни контрасти светла и таме, замрачени простори који додатно наглашавају осећај нелагоде и тескобе, скучености, губитак памћења и идентитета, психичких проблема и унутрашњих сукоба... Ту је и мушкарац, најчешће аутодеструктиван полицајац, детектив или криминалац, као главни актер изгубљен у песимистичном свету у којем владају криминал, лаж, преваре и злочини. Ту је и неизоставни женски лик који чини да се свет главног лика затресе из темеља, био он тога свестан или не. Све су то мотиви којима се најчешће описује дело нео ноара, а који су у већој или мањој мери присутни у "Весницима олује".

Одакле да почнем? Како написати рецензију за овакву књигу, а не открити детаље, не препричати све? Муке... Прво, ја сам сумњичава према тврдњи да је ово ауторов први роман. Шалу на страну, узевши у обзир чињеницу да и поред све сумње и дилеме, ово јесте Ђорђевићев први роман, аутору треба упутити све честитке за одличну дескрипцију, формулисање реченице, развијање и грађење ликова, као и наравно за стварање Вранолујног, метрополиса за који просто не можете да поверујете да је измишљен колико је верно представљен.
Док описује Вранолујни користи се чистим реализмом, при чему читалац има утисак да је заиста тамо, а да ако није лако може доћи до њега копном или морем. Комбинација Бетменовог Готама, Дредовог Мега Ситија, али и ауторовог Ниша, прави је дистопијски град који је заправо засебан ентитет који живи и опстаје упркос свему. Ипак, Вранолујни не би био то што јесте да нема своја три горда чувара који пркосе времену, ветру и таласима, три светионика Сентинел, Смитов светионик и Ђавољи рог. Сваки од њих огрнут је велом мистерије, историјом, али и неком магијом, која ствара магичну искру која буди наду речима: "Осветли и предводи!".
Кроз причу нас воде детектив Бен Фостер и инспекторка одељења за убиства Елена Родригез. Прича је испричана у првом лицу без обзира да ли нам је причају Бен и Елена.
Бен Фостер. Детектив, мешавина Рипа Кирбија, Мартина Мистерије са мрвицом Дилан Дога и Мистер Ноа. Човек који и даље верује у праве вредности, који цени природну лепоту жене, који верује у пријатељство, част, љубав и искреност. Интелигентан, маркантан, духовит, шармантан дијаметрално се разликује од већине у позитивном смислу.
Елена Родригез је комбинација Модести Блејз, као и фаталне жене која није свесна своје привлачности, са трунком Кларис Старлинг. Доследна својим принципима, праведна, цени исте вредности као и Бен, несвесна свог сексипила, представља белу врану у полицијским круговима Вранолујног, који су преплављени корумпираним представницима правде.
Њих двоје заједно чине савршен тим, једини који ће успети да реши низ мистериозних догађаја у Вранолујном. Између њих влада невероватна магнетска привлачност, које као да нису свесни или се добро праве да је не примећују.
Шта се дешава на Ђавољем рогу? Проклетство, скривено зло или нешто треће? Која је тајна Светионичара? Шта крије прошлост? Које мрачне тајне крије породица Блеквуд? Проклетство или серију несрећних догађаја? Шта је узрок мистичних и застрашујућих смртних случајева? Коју тајну носе последње речи Мартина Странда?
То су питања која нам "Весници олује" доносе и терају нас да са нестрпљењем очекујемо наставак приче који доноси "Светионичар - притајено зло".


Два у један рецензија - "Перунов хроничар - Рог словенских богова и Шапат Ђавоље вароши", Милоша Петковића


Трилогија "Перунов хроничар" је друга по реду из пера Милоша Петковића, нашег младог аутора из Ниша. Састоји се из следећих књига:
~ "Заборављена легенда древне Сорабије";
~"Рог словенских богова";
~"Шапат Ђавоље вароши".
Након прочитаног првог дела у којем се упознајете са главним јунацима Звезданом од Дивљане, Саладином Џал Пуром, Сецикесом Рунвидом, друидом Вилиндаром, вилом Наисом и другима, Петковић вас је увелико увукао у фантастичан свет древне Сорабије испуњен словенском митологијом и њеном мистичном лепотом. Дубоко сте незадовољни и желите да наставите читање и да вас млади Писац, наратор приче и последњи Перунов хроничар, поведе даље у авантуру са миљеником богова... Јер прича је остала недовршена... Морана је жељна освете... Спрема се да исконско зло пошаље међу житеље Сорабије... И неће стати све до њеног или Звездановог последњег даха.


Рецензија романа "Перунов хроничар - заборављена легенда древне Сорабије", Милоша Петковића

Синопсис:
 "Најстарија легенда са ових простора казује да је Моранино копиле, страшни Мразло Мећавник, оковао брда и долине древне Сорабије снегом и ледом. Али, у племену Дивљана рођен је дечак са белегом звезде Северњаче на образу. Изабрани ратник, потпомогнут херојима из легенди, креће у невероватни поход и потрагу за пламеним мачем из народних песама.  Све ће се завршити пред капијама Мразне тврђаве, где ће се одиграти највећа битка древног света."


*     *     *

         Од како сам прочитала трилогију "Вукови судбине", почела сам да добављам остале књиге Милоша Петковића. Послушавши моју драгу Bookwitch, након "Вукова" узела сам трилогију "Перунов хроничар". Први део има занимљив поднаслов "Заборављена тајна древне Сорабије". За оне који не знају, територија данашњег Балкана то име је добила за време владавине Османлија на овим просторима, тачније у 13. веку. Како не би користио име Балкан, Милош се одлучује за назив Сорабија, што целој причи даје једну древну ноту. Сам поднаслов је довољан да заинтригира... Ако је нешто заборављена тајна, значи да постоји чувар те тајне, неко ко не сме да је открије и сама њена садржина која је древна и толико важна да је сви чувају...

   У "Перуновом хроничару" имамо нараторску причу у садашњости, тако да читалац открива заборављену тајну древне Сорабије преко младог, неафирмисаног писца који се сукобљава са читаоцу блиским проблемима свакодневице.
     Овај роман свакако по жанровској одређености припада епској фантастици, али се великим делом ослања на словенску митологију. Пратећа прича, она коју нам даје наратор, одвија се у садашњем времену, где писац добија мистериозну понуду господина ког зна само по имену Академик, да по његовој причи напише роман. Писац прихвата понуду, не знајући да ће тиме на њега бити пренето завештање древног реда Перунових Хроничара.
     
     Милош нас води кроз древну Сорабију, упознаје са Звезданом од Дивљане, Изабраним ратником који ће спасити свет од Мораниног копилета, Мразла Мећавника и уништити његову Мразну утврду, помоћу Пламенца, мача гмурске израде којем је сам Перун удахнуо ватру и снагу. На том путу ће му наравно помоћи изабрана дружина... 
      Ликови које срећемо међу корицама ове књиге су заиста одлично карактерисани и представљени, али ја морам да напоменем да је мој фаворит свакако гмур Сецикеса Рунвид. Имам некако ту склоност ка патуљцима, још од Гимлија из Толкиновог "Господара прстенова". Тај њихов искрен патуљачки хумор, као и неизмерна храброст и оданост су оно што их свакако чини посебним.

     Епска фантастика из године у годину постаје све популарнија међу читаоцима. Мени је свакако жанровски фаворит. Свакако, за то су дефинитивно заслужни писци попут Милоша Петковића. Користећи се пре свега својом невероватном маштом, при том се ослањајући на словенску митологију води нас кроз магичан и фантастичан свет у којем су праве вредности попут љубави, части, пријатељства и оданости још увек актуелне и у пуној снази.



Рецензија романа "Професор", Тамаре Симеоновић

Синопсис:
"Пред вама је прича о љубави која побеђује границе и спаја неспојиво.

Арогантни и начитан криминалац са дипломом подно зидина тврђаве проналази своју историју.

Вековима обећана љубав напокон долази на наплату кроз очи мистичне чаробнице Катарине.

Улог је велики, изгубиће своја срца.
Хоћете ли и ви своје поклонити њима?"

Рецензија романа "Жена на прозору", А. Џ. Флин

Синопсис:

"Прича је невероватна, зар не? Али то се стварно догодило. Знам шта сам видела...

Ана Фокс живи сама у четири зида, која зове својим домом, а њена омиљена и скоро једина забава јесте да посматра комшије кроз прозор. Не може да се натера да изађе напоље. Не иде у куповину намирница нити у шетње по парку, чак ни не покупи пошту са улазног степеништа. Само гледа кроз прозор и посматра. А онда се у кућу преко пута њене усељавају нове комшије, Раселови: отац, мајка, син тинејџер. 

Слика савршене породице распада се у парампарчад једне вечери када Ана види нешто што није требало. Сада мора да уради све што је у њеној моћи да открије шта се стварно десило. Али, ако то и уради, да ли ће јој ико поверовати? А пре свега, да ли верује самој себи?

Шта је стварно? Шта је машта? Ко је у опасности? Ко контролише све? У овом ђаволски узбудљивом трилеру нико и ништа није онакво каквим се чини."


*     *     *

     Агорафобија је првобитно означавала страх од отвореног простора, док се данас под тим појмом подразумева скуп страхова у вези са јавним местима, отвореним простором и мноштвом људи и са мишљењем да на таквом месту након изненадног онеспособљавања не би смо били у стању побећи или потражити помоћ. Поремећај често започиње нападима панике, а други симптоми укључују напетост, вртоглавицу, блаже облике компулзивног проверавања, прежвакавање идеја, страх од губљења разума и депресију.

     Управо се са овом фобијом бори се главна јунакиња овог трилера докторка Ана Фокс. Њен свет је ограничен, али она буквално има свој прозор у свет - кроз објектив фотоапарата и прозоре породичне куће она посматра људе који живе у свету који коегзистира паралелно са њеним. 
     Ово је тежак, психолошки трилер, у којем главна јунакиња, која је и сама психолог, суочена са једним од анксиозних поремећаја, ради све супротно од оног што би могло да јој помогне - она узима јаке пилуле немарно, комбинујући их са претераним количинама алкохола. Траума коју је доживела затворила ју је у породичну кућу већ десет месеци. Читаући роман, само наслућујемо о каквој трауми је реч, али једно је сигурно, њене последице су катастрофалне и снег је сада једна од ствари која ужасава Ану. Та траума јој је одузела све - породицу, каријеру, слободу, њен целокупан живот. Ипак, породица је не напушата апсолутно - редовни су телефонски позиви са бившим супругом и ћерком.
     Ушушкана у свом свету, унутар личног Кинеског зида, Ана се осећа безбедно. Међутим, све се то мења из корена, када се у комшилук досели породица Расел. Дечак Итан јој постаје драг, као и његова мајка Џејн, која је на тренутак, бар делимично извлачи из зачараног круга у који је упала. Дечаков отац јој се ни мало не допада. Као дечијем психологу, који је имао успешну праксу, пре доживљене трауме, чини јој се да код Итана примећује знаке злостављања у породици. Тако све чешће почиње да посматра живот породице Расел.
     Онда долази до немилог догађаја који ће Анин учаурени свет протрести из темеља. Једног дана, Ана чује врисак из куће Раселових, а недуго затим на прозору њиховог дневног боравка угледа силуету жене која бива убијена оштрим предметом, налик ножу. Ана добија двоструки напад панике: како да помогне Џејн, јер то је без сумње Џејн Расел и како да изађе из куће и помогне јој?! Међутим, ту долазимо до преломне тачке у роману: Шта је Ана заиста видела? Да ли је њена свест луцидна или комбинација превелике количине алкохола са јаким лековима које узима изазива халуцинације?
     
     Читајући овај роман постављају се различита питања. Заправо, намећу се сама од себе. Зашто и како је дошло до Анине трауме? Хоће ли успети да је победи? Да ли ће моћи поново да се врати самосталном животу и својој каријери? Колика је улога кривице у животу појединца? Може ли се помоћи људима који пате од пострауматских поремећаја? Какву улогу имају алкохол и интернет у животу тих људи? Имају ли неку корист од тога, или само дубље тону у непостојеће светове, препуне различитих делузија?

     "Жена на прозору" је одличан психолошки трилер, који је свакако вредан пажње. Премда, на почетку може да делује монотоно, након сваке странице аутор нас све дубље увлачи у причу, водећи нас ка неочекиваној и експлозивној завршници. 



Рецензија романа "Дневник једне обичне жене", Маргарет Форстер

Синопсис:
"„Ничег обичног нема у овој жени. Питам се, заиста, да ли обичан живот уопште постоји.”
М. Форстер 

Дневник Милисент Кинг почиње уочи Првог светског рата, када тринаестогодишња Мили, прерано сазрела за своје године, с дирљивом јасноћом разумевања записује догађаје који ће обележити њене младе године: рањавање њеног брата, породичне трагедије, напуштање колеџа да би почела да ради у једној продавници. Тај посао јој мучи душу и она се бори да постане наставница, очајнички желећи лепши живот.

Од боемског књижевничког Лондона двадесетих година минулог века па до Рима, њена прича се креће од тајних љубави до брачних понуда, од знатижеље преко амбиција до друштвеног рада и послова везаних за рат који су обележили тридесете. А онда стижу догађаји који ће јој живот изменити заувек....

Милисент је права жена XX века – изванредно приказана изблиза – независна, виспрена, рањива, одлучна, спремна да се понесе с великим и малим трагедијама и потресима свог века и да их преобрази у победе."



Рецензија романа "Бејла", Дрине Штајнберг (Drina Steinberg)

Синопсис:
"Роман који су с нестрпљењем ишчекивали љубитељи трилогије Пурпур Арконе, а који ће несумњиво очарати и све оне којима ће ово дело бити први сусрет са магичним пером Дрине Штајнберг. Вешто сликајући портрет главне јунакиње, ауторка успешно хвата суштину женског бића, обједињујући у Бејли неустрашиву ратницу и крхку жену коју емоције уздижу једнако лако као што је ломе. 
Пронаћи ћете себе у Бејлиним осећањима, поступцима, стрепњама и снази која чини жену једном од најмоћнијих сила у универзуму. Осетићете сваки дрхтај главних јунака док се боре са љубављу која их као пламен гута на страницама овог романа који се чита у даху. Постаћете део мистичног света који нећете желети да напустите. 

Овога пута, Дрина вас води даље од Арконе и Јава, у првобитну земљу насталу унутар граница Лениних стубова, у наручје саме Мајке Природе. Суочава вас са пророчанством које после седамдесет година спокоја поново уноси немир међу словенске богове, терајући их да се врте укруг, неспремни за сусрет са злом које хиљадама година притајено чека да се отворе врата Коловрата."



Рецензија романа „Без граница“, Милице Николић


Синопсис:
„Шта треба да се догоди па да човек средњих година осети страст према ћерки свог друга, а у њој се пробуди одавно потиснута `Лолита`?
После једног догађаја Никола почиње Миљану да гледа другим очима, дете у њој замењује жена свесна сопствене лепоте и морала и савести ту одједном нема места.
Обострана страст и љубав одигравају се пред свима.
Покушајте да живите њихове животе бар у тренутку читања, сазнајте да ли љубав има граница, да ли може страст срушити годинама грађено поверење и да ли има наде за њих у сурововом ограниченом свету!
Једана породица, један пријатељ, једна љубав – ЗАБРАЊЕНА.
Да ли ћете имати разумевања за њих?“

Три у један рецензија: Трилогија "Вукови судбине" Милоша Петковића

Синопсис:
"Хероји не бирају судбину, судбина бира њих...
Екслузивно, редиговано издање трилогије у једној књизи, са девет поклон-прича.
Три књиге у једној:
-Вукови судбине
-Хероји Месечевог знамења
-Духови блага"



*     *     *

     Како сам одрастала читалачки укус ми се временом доста мењао. Данас се све више окрећем делима епске фантастике, посебно домаћим ауторима. Веровали ви томе или не, ми имамо одличне писце! При том, младе људе... За велики део ствари које волим, било да је у питању музика, стрп, филм или књижевност велики, чак огроман утицај имају моја старија браћа. Они су криви за љубав према писаној речи, а посебно према фантастици. Додуше, ја сам за разлику од њих више наклоњена епској него научној фантастици.
     О Милошу Петковићу сам слушала дуго, од разних људи... Онда за рођендан добијем једну његову књигу (други део трилогије Перунов хроничар), па слушајући доста о њему и његовом делу од моје драге BookWitch решила сам да коначно прочитам неко Милошево дело. 
     Увек ваља почети од почетка, а како ми је брат библиотекар, искористим га да се домогнем прве Милошеве трилогије Вукови судбине. Због разних обавеза читање се одужило, али искрено вредело је... 

Па да кренемо :)

Прва књига трилогије је сам увод у једну занимљиву авантуру... 

У магијском свету, створеном од стране Белеара, врховних богова, мистериозни вилењак Адарон се сусреће са породицом гномова Инсомниусима које спашава од демонског бића, рогатог вука.  Спријатељи се са њима, а након тога са једним од њих, гномом-илузионистом Дријагом Инсомниусом креће у невероватну авантуру, односно у потрагу за благом које је добро скривено у ризницама мрачног чаробњака Шаруина, највећег мага Подземног света. На свом путу, срећу се са разним ликовима, а судбина их непогрешиво води ка особама које ће постати нераскидиве карике ланца који ће представљати групу јунка названу Вукови судбине. Варварски краљ Халга Отаријанац, патуљачки шампион у испијању пива Харод Гвозденврч, озлоглашени пират Џон Бура и свештеница Кендра Ле Корм судбински су везани са Адароном и Дриагом. Прича која почиње као авантуристичка потрага за благом развиће се у много више од тога.


Потрага за Шаруиновом ризницом и благом које крије довешће Вукове у превирања и борбе унутар давно срушене империје. Ово је тренутак када потрага за благом постепено прераста у сукоб и вечну борбу добра и зла, сила таме и силе светла. Сплет чудних околности или сама судбина учиниће да се умешају у борбу која није њихова и постану хероји Месечевог знамења. Међутим, њихово херојство навућиће им на врат злокобну сенку Тмине и крволочне непријатеље. Пут их води кроз магичне шуме, сурове кланце, величанствене градове. Постају и мета Поноворођене, али и спасиоци свега доброг. Од авантуриста у потрази за благом, постају хероји које води невидљива нит судбине руку под руку са храброшћу, љубављу и искреним пријатељством.


Иако нису заборавили свој циљ и неуморно иду ка његовом остварењу Вукови судбине не могу да остану равнодушни када чују древно пророчанство које се надвија као црни, олујни облак над Континетом. Они чине све да не дозволе да Мрак прогута Добро и на путу да спрече остварење мрачног пророчанства посетиће место где су рођени Богови природе, град народа под планином, свети храм песка, као и Гробље бродова и његове дубине. Да ли ће то бити крај ове епске аванутре и или почетак нечег већег остаје да сазнате читајући последње редове ове триологије.

"Вукови судбине" су прво веће дело Милоша Петковића. Када узмете у обзир младе ауторове године у тренутку настајања ове трилогије, као и саму чињеницу да је то прво његово дело које припада најкомплекснијој књижевној форми - роману, ово је веома добро, чак одлично дело епске књижевности. Иако, на почетку изгледа као авантура где наше јунаке воде чисто материјални инстикти и жеља за богатством, након сваке прочитане стране види се да су они много више од тога. Примећују се утицаји других дела истог и сличног жанра, али просто то је нешто што није могуће избећи. У почетку ми је сличност са Господаром прстенова - дружина прстена била веома присутна, а ако су редови одмицали, била је све мање приметна...  Искрена да будем, нисам сигурна да бих се одушевила књигом оволико колико јесам да сам читала сва три тома појединачно, како су излазили, са размаком између књига, али овако, у целини ја сам заиста одушевљена и најискреније препоручујем ову трилогију. Плус, поклон-приче које се налазе у овом обједињеном издању су одличне и у великој мери дочаравају ствари и тренутке који су голицали машту, а можда у посeбним издањима остали недоречени.

Драги моји, вама препоручујем трк у библиотеке и књижаре по трилогију Вукови судбине, а ја идем код моје BookWitch по први део Перуновог хроничара.




Милошев рад можете пратити на facebook страницама:

а књигу можете набавити на сајту издавачке куће PortaLibris.







Рецензија романа "Лутајући соко", Џамила Ахмада

Синопсис:

"Незаборавни портрет света обичаја и саосећања, љубави и свирепости, патњи и опстанка, непознатог и немилосрдног.

Вековима дуга, сурова и лепа традиција створила је круто устројство живота у дивљој, очаравајућој области на тромеђи Ирана, Пакистана и Авганистана. Тај свет је застрашујућ, а његови житељи непрестано су подвргнути крајностима природе и културе. У том свету дечак по имену Тор Баз, Црни Соко, лута од племена до племена, сусреће људе који се боре под различитим заставама и жене које ризикују све ако прекрше законе части свог друштва. Одакле је дошао Тор Баз и куда ће га судбина одвести?

Бележећи пркосну причу Тор База, Ахмад је написао незаборавни роман пун разумевања, саосећања и ванвременске мудрости. Изузетно благо и осетљиво описује крхки немилосрдни свет који се мења с развојем савремених сила. Данас се много говори о овој незамисливо забаченој области као о геополитичком расаднику завера, ваздушних напада и сукоба, али Џамил Ахмад, мајстор приповедања, богатим и узбудљивим гласом открива нам изнутра чаролије ове древне културе одане појму части.

Џамил Ахмад послушао је савет Марка Твена и писао је о ономе што познаје. А његово знање дубоко је и мудро, јер је и сам живео међу овим чврстим страшним људима о којима се мало зна, и не приказује их ни као романтичне хероје ни као зликовце, него у свој њиховој страшној отпорној лепоти.
The Independent

Од самог почетка толико вам је стало до дечака да не можете престати да читате. Ликови, прича и места приказани су јасно, саосећајно и проницљиво. Писац нас води са собом на путовање ’планинским областима одметничких племена’ које смо до недавно знали само по бомбама и мецима.
Стив Инскип"


Рецензија романа "Бајка над бајкама - Два цара"


Синопсис:
"Епска фантастика према мотивима бајки и песама на којима су одрастале генерације.

Сенка је слепа, али има немушти језик и разуме животиње. Прогоне је мрачне силе, али се, случајношћу или вољом богова, око ње окупља и мала дружина хероја с моћима које превазилазе људска ограничења. Древна мапа извезена магичним нитима крије тајне које ову девојчицу могу довести до оружја потребног да се победи прастаро зло, пре но што јунаци буду невољно увучени у ратни вихор који се неумитно надвија.
Са једне стране је царевина која већ двадесет лета истрајно шири своје границе, решена да освоји свет. Амбиције хурскога цара непрекидно распирује ала, древна неман притајена у његовог царици. Уз њега су и највећи од свих јунака, заклет да га вечно служи, и најстарија од свих вештица. Њена кћер остала је с друге стране, уз некада моћну царевину недавно изашлу из раздобља безвлашћа. На непокорној земљи другога цара је и тајни улаз у доњи свет, где је пре много векова одложено једино оружје које алу може трајно поразити. Сукоб два цара зато изгледа неминован, а тај окршај ће обликовати и судбину света."


Крила лептира

У шумици санак снила
једна дивна добра вила,
како има дивна крила,
лепа к'о што лептир има.
Песма ју је пробудила
док је зора још рудила,
ластавица пој појала,
сва природа бујала.
Лице јој је обасјао,
Сунца зрак је поздрављао!
Њена крила златио
топлотом је грлио!
Крила фина паучина,
од осмеха девојчина,
лепша него лептирова!




Рецензија романа "2084", Александра Тешића, књига као предсказање будућности

Уместо синопсиса:

„Александар Тешић је одлучио да направи књижевни заокрет, те читаоцима понуди нешто сасвим ново и другачије. Након два радо читана серијала у којима је дао своју верзију српске јуначке прошлости, поново је побегао из садашњости – али овог пута унапред, у 2084. годину. Додуше, актуелни проблеми и дилеме које муче савременог човека су и те како заступљени у Тешићевом новом роману. Писац је, под кринком научне фантастике, написао до сада најличнији роман и у њему изнео своје ставове о свету у којем живимо.

Користећи се дистопијом и сатиром, Тешић нас води седам деценија у будућност, у протекторат Србију и Београд на Води. Његово виђење наше (могуће) будућности ће, сигуран сам, испровоцирати многе. Тешић је, наиме, убеђени антиглобалиста и то у роману 2084. не крије. Роман сједињује политичке ставове аутора и познате жанровске научнофантастичне мотиве.

Поред утицаја Орвела и Дика, верзиранији ће уочити и трагове Домановића и Нушића. Тај сатирични слој романа је веома важан, он даје особеност и посебан шмек. Теме којима се Тешић бави су озбиљне, од њих зависи опстанак људске врсте и живота на Земљи, али писац себи даје одушка и поиграва се судбином човечанства на себи својствен начин. Једно је сигурно – 2084. представља Александра Тешића у светлу у коме га до сада нисте видели.” – Ђорђе Бајић, писац


Рецензија романа "Чудо", Р. Х. Паласио или како књига дотакне душу и растопи срце

Синопсис:
"Август Пулман је знао да није обичан десетогодишњак. Осим што је на игралишту често крио лице испод астронаутске кациге, радио је све што раде и остала деца његовог узраста: јео сладолед, шутирао лопту и играо игрице на компјутеру. Ипак, навикао је да људи гледају и упиру прстом у њега сваки пут када изађе на улицу. Навикао је и да га називају наказом.

Аги је дечак рођен с деформацијом лица због које никада није ишао у школу нити је стицао нове другаре, али се у породичном дому осећао безбрижно и вољено. Међутим, када његови родитељи одлуче да је време да изађе испод стакленог звона и упишу га у школу, почињу Агијеве муке: треба се изборити за своје место у новом окружењу – избећи малтретирање, ругање и одбацивање.

Борба с предрасудама не мучи само Агија, већ и његове родитеље, сестру, наставнике и малобројне другаре. Сви они се на различите начине суочавају како са својим доживљајем Агија тако и с реакцијама околине."



Не знам да ли сте чули за роман "Чудо" који је написала Р. Х. Паласио. Морам призати да ја нисам све док случајно нисам налетела на трејлер за истоимени филм који је рађен управо по овом роману. Прича ме заинтересује, па не будем лења него потражим нешто више о роману и самој ауторки. 
Р. Х. Паласио је двадесет година радила као дизајнер корица за књиге, и двадесет година жудела за писањем. А онда јој се жеља испунила. "Чудо" је њен дебитантски роман који је за изузетно кратко време достигао велику популарност код читалца свих узраста и успео да покрене неколико важних тема о деци другачијој од остале. Због озбиљности теме овог дела, ауторка је чест гост у америчким школама. Р. Х. Паласио живи у Њујорку, са двојицом синова, два пса и једим мужем.

     Бити различит од других је изузетно тешко. Било да се разликујеш по музичким афинитетима, или по начину на који се облачиш, бавиш се неким необичним хобијем, или пак по физичком изгледу... Деца, ма колико наивна, невина и мила била, умеју да буду веома окрутна. Када је реч о физичком изгледу, одралси такође знају да буду груби и окрутни. Посебно је тешко ако имаш само десет година и по први пут крећеш у школу. Ако при том није да изгледаш чудно због фризуре, већ услед комбинације гена од рођења имаш деформитет лица, прођеш кроз многобројне тешке операције како би изгледао приближно "нормално" и још увек не испуњаваш стандарде "нормалног" које поставља друштво око тебе живот је веома тежак. Упознајте Августа Пулмана, једног обично необичног дечака. 

     Август, Аги како га зову је дечак који нас увлачи у своју причу и који се нама увлачи у срце и најдубље делове душе већ у првим редовима овог романа:
"Знам  да  нисам  обичан  десетогодишњак.  Мислим,  наравно, радим ја и обичне ствари. Једем сладолед. Возим бицикл. Шути­рам лопту. Имам Иксбокс. Све ме то чини обичним. Ваљда. И осећам се обично. Изнутра. Али знам да од обичне деце дру­га обична деца не беже вриштећи са игралишта. Знам да у обич­ну децу не пиље куда год да крену.
Кад бих пронашао чаробну лампу и добио само једну жељу, пожелео бих да имам обично лице које нико никада не примећује. Пожелео бих да могу да прођем улицом тако да ме нико не погледа па онако упадљиво скрене поглед. Ево шта ја у ствари мислим: једини разлог што нисам обичан јесте то што ме нико други тако не види."
     Оваквим почетком романа, Паласио чини да Аги на самом почетку освоји срца читалаца. Ово је једна озбиљна тема, која се некако увек избегава. Различито је одбојно, страшно, често неприхватљиво, премда тако не би смело да буде. Подршка породице је изузетно значајна у животу овог дечака. Чланови породице га обасипају љубављу и пажњом, знају да је његова суштина,бит његовог малог бића дивна и да ништа не може да га наружи. Јер Аги је леп изнутра. Суштински диван, мио, обично необични дечак. Међутим, живот га је научио да то није тако. Због тога је често на игралиште ишао са астронаутском кацигом. Свестан је он да је битно какав си изнутра, а не како изгледаш, али признаћете, умори се човек, а не десетогодишњи дечак од ситуација у којима се људи згражавају, уплаше и чак гаде његовом изгледу. 

    Књига нам описује Агијев полазак у школу, у пети разред. Признаћете није му лако. Роман је писан из перспективе више ликова - Агија, његове сестре Вије, као и пријатеља Џека, Џастина, Самер и Миранде. Овакав стил писања нам приказује различита виђења овакве ситуације. Деца, људи са синдромом који има Аги (Тричер Колинсов синдром) не налазе увек подршку, не успевају да победе и изборе се за своје право да буду једнаки са другима, али када се ситуација сагледа из више углова, схватите да није само њима тешко. Тешко је и њима блиским људима, породици и пријатељима. 

     Ово је роман који се бави психолошким насиљем које дете може трпети од вршњака, али и одраслих који би требало да буду пример деци, да их уче правим вредностима, као и томе да смо у животу сви једнаки, без обзира на изглед, расу, образовање... Аги се са оваквом врстом насиља, пасивне агресије бори као да му у грудима куца лавље срце. И на крају схвата да није сам. Дело овакве тематике, заслужује посебно место у књижевности намењеној деци и младима, али и одраслима. Искрено, мислим да би било одлично, када би се "Чудо" нашло у школској лектири како би се прича о оваквим херојима раширила и прилижила свима. 

   Паласио нас учи да живот није бајка, није лак, али да свако има своје место под сунцем... Лепота је унутар сваког од нас. Само је питање да ли ћемо је прихватити... Исто тако, не треба да тежимо да се уклопимо у масу. Суштина је у томе да сви уживамо у својим различитостима.


П. С. Код нас је књигу објавила издавачка кућа Дерета, а можете је набавити и у Делфи књижарама.

Врисак


Чини ми се да сам овде од када постоји време. Не знам тачно колико. Можда су у питању дани, минути, а можда и векови, еони... Време је овде непојмљиво. Као да стоји. Ипак, осећам како протиче. Река времена се заправо не зауставља. Осећам то у себи. Мењам се. Чудне ствари ми се дешавају, тело се мења. Место на коме се налазим је мрачно... Попут пећине. Заправо, то и јесте нека врста пећине. Мрачно је, влажно и скучено. Како време пролази скученије је.  Или ми се привиђа.  

Представљамо вам роман "Доријаново завештање", Николе Јовановића


Људи мисле да је лако писати. Бити писац. Ко да је то нека уметност? Нажврљаш нешто, трабуњaш, отвориш Вујаклију и набацаш пар страних речи и израза и оп! Ето приче. Ако проведеш мало више времена стиже и роман. Ех... Кад би то било тако лако... Али није. Ни приближно. 
Прво, потребна је идеја. Друго, уколико нема маште, џабе и идеја. Идеја у комбинацији са маштовитим умом, способност да се мисли преточе у текст кључ је ка отварању портала који ће вас одвести у нове, невероватне светове, открити вам цивилизације за које нисте знали, одвести вас у непознате земље где ћете открити све њене тајне... Један такав свет, пловећи реком идеја док његов брод љуљају таласи инспирације измаштао је и Никола Јовановић.
Његов роман "Доријаново завештање" води вас на огромни континент Арданију. Остарели владар Новог Царства, Хенрик Ослободитељ, управо је изгубио битку са давно прогнаним народом Митрадитима што јаше на застрашујућим Елфантима. Северна граница је пала и клонули цар позива себи свог миљеника Теа, некадашњег капетана елитног одреда Бесмртних. Теов задатак је да стигне у Светиград пре Митрадита, и изнесе свете реликвије из древног града. Међутим, Тео схвата да Светиград није само град стотину вера већ и место хиљадугодишњег сукоба људи и Енарија, расе налик вилинској. Нашавши се између сукобљених страна Тео почиње да склапа застрашујућу причу о предстојећем уништењу Арданије.
Једни би да задрже стечено, други да поврате изгубљено, али судбина није у легијама ратника, црвеним пирамидама, хладним тврђавама и мистичним сребрним шумама. Тајну чувају древне реликвије и душе неколико људи које су дотакли прсти судбине.
Један потпуно нови, измаштани свет просто мами да прочитате ову књигу. Не знам за вас, али она је међу првима на листи књига које планирам да набавим. Ако је прочитате пре мене или сте је већ читали, обавезно ми јавите утиске.

My wind and sun...

"Јеси ли икада заиста волела?"- упитао ме је изненада, враћајући ме у стварност из тренутног бестелесног стања. Његов глас је био тако искрен, нежан, дечије невин...

За тренунак сам само стајала на сред стазе којом смо шетали и гледала његове шућмурасте очи. Шућмурасте, зато што мењају боју на сунцу, од зелене до боје лешника. Одговорила сам како нисам сигурна, остајући затечена питањем. Нешто у вези са њим је одавало утисак да није оно што мислим да је јесте. Успевао је да на неки озбиљно-неозбиљан начин све претвори у игру. Након неког времена, тачније годину дана, навикла сам на то.

Нисам знала какaв одговор очекује: да ли га заиста интересује или је једноставно тежак и тајанствен као и увек. За неког са таквим питањима, премало одговора даје. Увек је налазио начин да ме овако затекне. Додуше, можда ја и не знам шта заиста значи волети. Или можда одбијам да прихватим своја осећања. Не знам... Те ствари су ме увек збуњивале...



Чаролија звана Magnethinks

Кажу да је уметност у очима посматрача, али као и све друго, човек је и уметност морао да класификује на неки начин. Има у људској свести та нека потреба да се све класификује, сврста у различите категорије и поделе. Тако и уметност делимо на седам, свима добро познатих, категорија: 1.Књижевност; 2. Музика; 3. Сликарство; 4. Вајарство; 5. Архитектура; 6. Позориште; 7. Филм. Уметност је људска делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених са намером на то да се пренесу емоције или/и идеје. Осим ове дефиниције, не постоји ниједна друга општеприхваћена дефиниција уметности, с обзиром да је дефинисање граница уметности субјективан акт, а потреба за уметношћу се обично назива људском креативношћу.

Све фотографије су преузете са странице  Magnethinks.