Хајде да причамо о бајкама...

„Свака бајка је чаробно огледало које одражава неке аспекте нашег унутарњег света и кораке нужне за наш развој од незрелости до зрелости. За оне који зароне у оно што бајка има да саопшти, ова постаје дубоко, мирно језеро, које испрва као да одражава само нашу сопствену слику, али убрзо иза ње откривамо унутарње немире своје душе – њену дубину и путеве постизања мира у себи и помирења са светом, што је награда за наше напоре.“[1]
Бруно Бетелхајм
Фотографија преузета са странице http://www.1zoom.net/Fantasy/wallpaper/448510/z2593.7/

        Бајке су важан сегмент одрастања и део сваког детињства. Сви памтимо бајке које смо читали као деца. Бајке развијају машту, креативност, памћење и запажање, уче децу да разликују добро од зла. Поред своје специфичности, лепоте, интригантности, занимљивости и шароликости, овај свет чудеса и чаролије вероватно никада неће изгубити ни део од своје снаге и благотворног деловања на појединце и групе, децу и одрасле.
         Како би књижевно дело задржало пажњу и интересовање детета битно је да подстиче његову машту и да развија његов интелект. Потребно је да књижевно дело буде укључено у све аспекте дечјег живота. Може се рећи да бајка најбоље испуњава ове критеријуме.
          Бајка је једна од најстаријих народних умотворина, настала због потребе људи да објасне ствари које су нереалне, необјашњиве, да објасни узрок и сврху различитих природних појава. Као део усмене књижевности намењене су деци, али и одраслима. Настају као израз колективног несвесног. Колективно несвесно представља најстарији, најдубљи и најутицајнији слој психе, који представља духовну ризницу наслеђеног искуства предака, датог у облику урођених предиспозиција за одређени начин човековог доживљавања и реаговања на околину. У њему налазимо и многе највише вредности, као и драгоцено духовно искуство и мудрост генерација предака које је вековима сакупљано, а које као такво представља значајан део стварања бајке. Утицај колективног несвесног на бајку је велики, што се јасно види у универзалности саме бајке – једну бајку можемо видети у различитим интерпретацијама различитих народа, нпр. „Пепељуга“ – јер сви људи, без обзира на историјску епоху или културу, имају приближно исто колективно несвесно.
            Бајке су прво стваране у народу и преношене са колена на колено и при томе су стално дотериване и богаћене новим појединостима, међутим, никада нису губиле своје основно значење.
       Код народне бајке идентитет аутора нема важност, а затим долази до ауторске различитости која мења фолклорну структуру бајке.
             У тежњи да у бајке утисну свој лични печат, писци ауторске бајке углавном напуштају устаљену традицију и замењују фолклорне одлике бајке новим савременијим мотивима и лирским и алегоријским елементима.

          „Од ткива маште, ткива сна гради бајка свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан: заправо сазидан на самим истнама првог реда. Јер, шта је, ако не истина првог реда, порука бајке да љубав надилази све невоље, а у беспутици отварају се путеви за онога ко има храбрости да њима крене?“[2]
Гроздана Олујић




[1] Бруно Бетелхајм, Значење бајки, Југославија, Београд, 1979, стр. 334.
[2] Гроздана Олујић, “Поетика бајке“, у Сабране бајке, Учитељски факултет, Београд, 2011, стр. 12.

Нема коментара:

Постави коментар