Караконџула из мог угла

Некада давно у једном далеком краљевству, живео је један краљ који је имао лепог и храброг сина, али ћемо њега за сада заборавити, пошто није имао среће да буде главни јунак ове приче. За главне улоге су се, наиме,  изборили почасни краљевски тренер боћања Емилио  и краљева лична и персонална Шехерезада чији се посао састојао у елиминисању краљеве досаде причањем бајки на којима је овај стално инсистирао пошто је Шехерезада  била веома добра у свом послу. Тајна њеног успеха била је у томе што је знала у компјутер (што је у давна времена била значајна предност), па је свакодневно четовала са Андерсеном и Вилхелмом Гримом. Овде ваља напоменути да је њеним успехом највише била погођена краљева касирка Зорка која о математици није имала појма, па јој је свако повећање Шехерезадине плате претстављало готово нерешив проблем.
Као и свако краљевство и ово је имало своју невољу, у лику и делу караконџуле Н.Н. 
Фотографија преузета са сајта http://lifehacker.rs/2016/06/sta-je-karakondzula/


Поменута караконџула имала је гадну нарав. Наиме, била је врло незгодна. Усред бела дана крала је тек заглавичени купус из баште поштеном народу. И камо среће да је то најмање зло! За време емитовања шпанских серија, у најдраматичнијим тренуцима одлуке ко ће се киме женити и ко ће чије дете бити, гасила је телевизоре. А да не помињемо пљачкање шифоњера, ометање радио таласа, пресретање голубова писмоноша, искакање иза бандера у глуво доба ноћи.... Имајући у виду све ове недаће, а посебно своју сопствену – мањак слободног времена те самим тим и вишак подочњака – Шехерезада је одлучила да предузме нешто у циљу враћања целодневног ТВ програма несрећноме краљевству. С друге стране, недостатак витамина Ц из купуса условио је пад резултата почасних краљевих боћара како на међународним, тако и на државним такмичењима. С тим у вези, Емилио је био веома киван на караконџулу. Увидевши заједнички интерес обеју страна, Шехерезада и Емилио оформише Антикараконџулски кризни штаб (у даљем тексту АККШ). Прва активност АККШ-а је била објављивање огласа за храбре витезове који ће кренути у бој на караконџулу. Међутим, да ли што награда није била понуђена, или што витезовима није одговарала, тек, «сви јунаци ником поникоше», па је Емилиo морао да крене сам на опаког непријатеља.
Био је изненађен караконџулином предусретљивошћу, разумевањем и спремношћу за сарадњу на изналажењу решења проблема које ће задољити потребе свих заинтересованих. Караконџула се показала као добар домаћин и изузетан саговорник, али је Емилиово одушевљење већим делом било везано за укусан чај и још укусније чајне колутиће. Емилио се вратио, а срећно краљевство у очеквању ефеката успешних преговора није ни приметило необичне промене у његовом физичком изгледу. Порасла му је дуга коврџава коса, кожа лица постала блеђа и нежнија, тело заобљеније, елегантније и у сваком смислу другачије, а глас, тањи и некако суптилнији. Смисао ових промена нико није разумео, све док краљевић није почео да енормно продужава своје тренинге боћања да би, најзад, са истих престао и да се враћа.
Баш некеко у то доба и народ поче да увиђа да са оним чајем и није било баш све у реду и да преговори нису били толико успешни колико се то у први мах чинило. Стога Шехерезада одлучи да узме ствар у своје руке. Спакова она свој лап-топ и оде караконџули у походе. Ова је дочека опет са пуно љубазности, чаја и чајних колутића. Шехерезада је била довољно проницљива и пословна да чај не проба пре него што обави оно због чега је дошла, тј. испостави караконџули прецизан статистички преглед односа њених профита и губитака остварених у сваком новом почињеном злоделу. Караконџула није много знала о математици (као ни касирка), али је успела да разабере да сваки пут у енергији и средствима више штетује но што добија. Од тог увида постаде још тужнија и раздражљивија па, након Шехерезадине интервенције, из повртњака почеше да нестају и карфиол и прокељ, а богами ни шаргарепа се није осећала баш најсигурније. На ТВ-у се више нису могла гледати ни финала светских првенстава. Шехерезада се тада још више посвети послу. Чепркајући по интернету, налете на теорију о односу фрустрације и агресивности по којој је човек (а зашто не и караконџула) постајао све безобразнији и суровији, што је мање љубави и разумевања добијао. Како караконџула није имала ниједног пријатеља, Шехерезади сину, јасно к`о мајско јутро, у потпуности, до детаља разрађено и никаквим сумњама ометено, решење проблема краљевине. Одмах је предузела опсежне акције у циљу спровођења своје идеје. Поставила је веб-презентацију са караконџулином ушминканом фотографијом и биографијом, уз коментар: «Будите јединствени – усвојите караконџулу!» Успех је био тренутан и потпун. Добили су прегршт одговора, па су морали да организују тестирање подобности потенцијалних усвојитеља. Краљев син у томе виде прилику за лаку и велику зараду, пошто су квоте на кладионици биле одличне. Ипак, победио је усвојитељ са најбољим шансама, а најслабијим квотама, па је краљев син пропао у клађењу. Преостало му је једино да са Емилијом побегне у свет.
И тако, удомивши караконџулу, приводимо ову бајку крају. Пошто је краљу и краљевству вратила шпанске серије, Шехерезада је имала више слободног времена, а самим тим и мање подочњака. Краљев син се снашао у иностранству. Пошто више није оскудевала у витамину Ц, боћарска репрезентација је повратила свој међународни углед под вођством краљеве касирке Зорке. Једино је Емилио остао Емилија, али му то нимало није сметало, јер је постао светски познат и признат топ-модел.
И сви су живели срећно и дуговечно, што и вама желимо.

2 коментара: