Доналд Никол, "Бесмртни цар"

            Византија је држава која је настала поделом Римског царства на два дела 395. године. Центар Византијског царства био је град Цариград, данашњи Инстамбул. Изградњу, односно оснивање Цариграда започео је Константин Велики у новембру 324. године на Босфору, док је 11. маја 330. године проглашен за престоницу Царства.[1]
            Крај Византијског царства обележио је пад Цариграда 29. маја 1453. године, као и погибија последњег византијског цара Константина ХI Драгаша (1448-1453). Освајање Цариграда представљало је последњи корак у преображају хришћанског Византијског царства у муслиманско Османлијско царство.

Jan Jansson: Byzantium Nunc Constantinopolis - фотографија преузета са сајта https://www.raremaps.com/gallery/detail/23429/Byzantium_Nunc_Constantinopolis/Jansson.html

            У монографији Бесмртни цар, Доналд Никол се дотиче теме пада Цариграда, али главна тема дела је Константин ХI Драгаш, неразјашњиве околности његове погибије, као и различите легенде, митови и веровања која су потом настала о њему међу хришћанским народима грчког говорног подручја. „Многи од њих су очекивали његово васкрснуће и обнову изгубљеног царства, што су временом поистоветили са грчком нацијом – замисао која би била страна већини Византинаца или Ромеја 15. века. Тако је последњи византијски цар Константин постао симбол надања и очекивања грчке нације у настајању која би једног дана тријумфовала над руинама Османлијског царства.“[2]



O аутору

          Доналд М. Никол је један од најистакнутијих светских византолога. Од 1970. до 1988. био је професор Новогрчке и Византијске историје, језика и књижевности, на Краљевском колеџу у Лондону. Након тога, до 1992. године, био је директор библиотеке Генандион у Атини. Неки од његових значајнијих радова су: Последњи векови Византије, 1261-1453 (1972), Византија. Њена црквена историја и односи са западним светом (1972), Метеори. Стеновити манастири Тесалије (1975), Црква и друштво последњих столећа Византије (1979), Крај Византијског царства (1979), Епирски деспотат 1267-1479 (1984), Студије из позновизантијске историје и просопографије (1986), Византија и Венеција. Студија о дипломатским и културним односима (1988), збирка есеја о појединим истакнутим женама позновизантијског друштва под називом Византијска госпа. Десет портрета 1250-1500 (1994).
Изглед књиге и техничко уређење

            Прво ћемо се осврнути на изглед и техничко уређење књиге. Издање које ћемо приказати је објавила издавачка кућа CLIO из Београда, у сарадњи са Гласом српским из Бања Луке 1997. године. Оригинално издање, на енглеском језику издао је 1992. године Cambridge University Press. Превод издања о којем причамо радили  су Иван Панић и Вељко Ракоњац. Укоричена тврдим повезом, формата 145х216 mm, књига има укупно 175 страна. На корицама се налази репродукција слике цркве Света Софија, што закључујемо на основу латиничног наслова у горњем делу корица. Нигде није наведено где се налази оригинална слика, као ни ко је њен аутор. Што се тиче куцаног фонта, основни текст је сложен ћириличним писмом, фонтом 12. Сви остали текстови сложени су мањим фонтом (10 или12), док су наслови дати већим фонтом (14).
            На почетку књиге се налази предговор Срђана Пириватрића[3], а на њега се надовезује и предговор самог аутора[4]. На предговор се надовезује списак коришћених скраћеница и породично стабло династије Палеолога. Након тога следи основни текст, који се састоји из седам поглавља:
1.      Сумрак царства;
2.      Константин, деспот Мистре;
3.      Константин у Цариграду;
4.      Пад Цариграда;
5.      Константинова смрт;
6.      Бесмртни цар;
7.      Лоза на умору.

Када је у питању структура свих поглавља у основном тексту, постоји одређена законитост којој аутор остаје доследан од почетка до краја. Свако поглавље почиње насловом који је штампан болдираним великим словима и представља прилике и догађаје из живота Константина ХI Драгаша. Свако поглавље је јединствена целина, без мањих целина и поднаслова. Поглавља се међусобно надовезују и стварају један логички ток и повезану причу. У оквиру самог основног текста су и фусноте које представљају везу са литературом коју је аутор користио.
Након основног текста следи библиографија и индекс имена које ћемо размотрити касније, када буде речи о документарној подлози.
На самом крају књиге налази се садржај, који је дат јасно и прегледно. Можда би било боље и практичније да се садржај налази на самом почетку, пре предговра, па би читалац могао одмах да створи слику о целини дела.

Узевши у обзир особине стила и језика[5] једног научног рада као основ за вредновање стила и језика монографије Бесмртни цар, можемо да закључимо да је стил којим је књига писана јасан, једноставан и прецизан. Већ у предговору, Срђан Пириватрић говори како је судбина последњег византијског цара Константина ХI Драгаша једна од историјских тема које у складу са талентом аутора, поприме форму лепе књижевности.           Начин на који Доналд Никол пише близак је широкој публици, било да се ради о онима који се и сами баве проблематиком самог краја Византијског царства и цара Константина Палеолога или о онима који се тек упознају са овом тематиком.
            Већој прецизности и јасности при писању допринело би давање објашњење одређених стручних појмова који могу бити непознати читаоцу који се први пут сусреће са оваквом тематиком (нпр. објашњења појмова полиархија, апанажа, архонат, василевс, пилон).
            За разлику од одличног стила, граматичка коректност би могла да буде боља. Постоји приличан број правописних, али и штампарских грешака, које би требало исправити у складу са важећим правописом. Најчешћа грешка је погрешно преношење речи у нови ред[6].

*     *     *

Доналд Никол је монографијом, Бесмртни цар, настојао да читаоце упозна са животом и владавином последњег византијског цара Константина ХI Драгаша, као и са околностима које су довеле до пада Цариграда и слома самог Византијског царства.
           У изношењу чињеница и уклапању грађе аутор је прецизан и систематичан, што читаоцу омогућава да прати ток приче од почетка до краја. Његов стил одговара једнако историчару, студенту историје, као и било ком појединцу којег из неког разлога интересује ова тематика. Лични печат делу даје способност аутора да у једном у основу научном делу употреби многе одлике књижевно-уметничког стила.
           И поред неких неправилности, Бесмртни цар заузима значајно место при проучавању краја Византијског царства, као и живота самог Константина Палеолога. Доналд Никол нам у својој књизи пружа занимљиву и потресну причу о животу Константина Палеолога, његовој мистериозној смрти и миту насталом о њему као о успаваном цару који чека да га пробуди анђео како би он поново узео свој мач и царска обележја  и ослободио свој град од узурпатора. 






[1] Срђан Пириватрић у предговору Бесмртном цару уводи нас у радњу дела, говори о самом аутору књиге, као и о томе због чега је заслужила да се преведе на српски језик и приближи нашој читалачкој публици.
[2] Доналд Никол у свом предговору говори о Константину ХI Драгашу, тематици књиге, као и о литератури коју је користио и људима који су му помогли при стварању Бесмртног цара.
[3] Види више у Острогорски Георгије, Историја Византије, Београд, Народна књига, 1998,  стр. 64.
[4] Доналд Никол, Бесмртни цар, Београд, CLIO, 1997, стр. 10.
[5] Џон Куба, Ли Кокинг, Методологија израде научног текста, Подгорица, CID, 2004, стр. 181-198.

[6] Јерковић Јован, Пешикан Митар, Пижурица Мато, Правопис српскога језика, измењено и допуњено издање,  Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 152-153.

Нема коментара:

Постави коментар