Представљамо роман "Метак", Тамаре Симеоновић

У последње време све више се окрећем домаћим писцима. Свашта ту занимљиво и ново има. Просто, у свету где је вест у штампаним медијима како је  нека назови позната личност изгубила телефон (драма, трагедија, катастрофа -.-), наду и осмех на лице враћа све већи број домаћих писаца и њихових првенаца, али о нових драгуља. Једна од таквих младих људи и писаца је Тамара Симеоновић и њен роман првенац "Метак". 
Фотографија преузета са странице Tamara Simeunović



Прича се одвија на београдском асфалту, о љубавној причи двоје младих и испаљено метку. Њихова прича  заправо није завршена. Године пролазе и путеви им се поново укрштају... Шта ће се на крају десити? Па ја се надам да ћу ускоро сазнати, пошто је ова књига дефинитивно на списку за прочитати и набавити, а тада наравно следи рецензија и утисци.

На њеној facebook страници https://www.facebook.com/simeonoviceva/ прочитала сам пар одломака из књиге и заголицали су ми машту, а мислим да ће и вама:
"И тада ме угледа.Те ме зелене очи проналазе и секу до саме сржи мога срца. Ноге ми се одсеку од онога што само на трен видим из даљине. Гладијаторски поглед.  Али онда се сабере и крене према мени кроз масу. Потпуно сам заборавила припремљен говор. Требала сам да честитам, да пожелим добродошлицу назад, а  у стварности сам се уплашила први пут за ових шест година.
Кад ми је довољно близу, тело ми се напокон покрене. Дрско се насмејем својој слабости и брзо седнем у кола. Колико ми се ноге тресу, гас је много јачи него што сам првенствено очекивала. У ретровизору видим његов победнички осмех.
Али фрајеру, ово је тек почетак. Изгубила сам битку, али не и рат.
Тераћемо се ми још... "
"У соби су биле неке књиге. Када сам се пробудила, одлучила сам да прочитам нешто и прво на шта сам наишла сломило ми је срце изнова.
Песма Јована Дучића о жени, она чијим ме је делом запросио. Тада сам први пут погледала у прстен. Скинула сам га са прста и изашла из хотелске собе.
Лутала сам улицом док нисам нашла баш оно што ми треба. Бескућника.
Пришла сам.
- Добри човече, мене су ове две ствари убиле, али теби ће донети срећу. Продај овај прстен и добићес добар почетак новог живота. А када га будеш продавао, дај златару и ову књигу са овом песмом и реци да је уз прстен поклони купцу. Да некоме донесе срећу када је мени донела само тугу.
Када сам касније размишљала о свом потезу, схватила сам да сам човеку на улици вероватно деловала као лудача.
Али луде ствари чине тужни људи."
Књигу можете наручити слањем поруке у инбокс на страници Tamara Simeonovic.


Нема коментара:

Постави коментар