Пуж бескућник

Свако од нас има кућу, дом... Било да је то зграда, приземна кућа, брвнара, сојеница. Лако је остављамо... И увек јој се враћамо. Ко још носи кући на летовање или зимовање?! Мада ми жене умемо да претерамо са паковањем, па изгледа као да смо понеле целу кућу (ко зна можда затреба, а ако не понесем сигурно ће). И животиње имају кућу... Рибе реке. Птице гнездо. Кртица тунел. Пчеле кошнице. Веверица рупу у неком стаблу. Паук мрежу. И сви одлазе и долазе. Е... А пуж? Једино пуж увек носи своју кућу на леђима. Буквално. Где год да крене, по све је ту. Кућа на леђима. По потреби мења двориште. Пужева кућица може бити разних боја... И величина. Међутим, шта се деси када пуж изгуби кућу? Кад постане бескућник? Онда више није пуж него је голаћ. Безвезе је то. Као да му је неко украо кућу. А можда и јесте?! Десанка Максимовић је писала о томе како су пужу украли кућу. Ја јој верујем, а ви?




"Како су пужу украли кућу", Десанка Максимовић



Живела у суседству два пужа. Куће су им биле баш преко пута: једна с једне стране стазе испод жбуна, друга с друге стране, крај камена. Ови пужеви суседи били су врло мирне животињице, нису волели много да шетају, скоро увек су били пред својим кућицама посматрајући шумске пролазнике: жуте или црне мраве с товаром на леђима, пролећне бубе под црвеним оклопима или неке друге путнике. А ако би се каткад и решили да пођу у шетњу, своје су куће увек на леђима носили, бојећи се да их неко не украде.
Њихови суседи су им се смејали, због ове обазривости. Зеба, која је становала на грани храста изнад њих, увек им је подругљиво довикивала:
– Зашто не упртите на леђа и двориште?
Може вам и њега неко украсти.
Али се пужеви нису освртали на ове подругљиве замерке. Некако су сигурнији били кад кућу понесу на леђима. Ако им се деси да их мрак ухвати негде насред поља, не морају да се брину; увуку се само у своју кућу и на миру проспавају ноћ. Узалуд бубе у црним оклопима обилазе око њих, куцкајући на врата, чудећи се откуд изненада да никну куће насред равни, пужеви ћуте унутра и не отварају им. Може се ма шта око њих догађати, они у својим љуштурама остају мирни као у тврђави.
Али једног дана пуж који је становао испод жбуна помисли:
– Зашто, збиља, увек носим кућу на леђима? Хоћу и ја једном слободно, без терета, да се прошетам.
Хтеде потом да позове и свога суседа да заједно пођу, те извири кроз прозор, али је сусед са својом кућом био већ некуд отишао. Пуж испод жбуна онда изиђе из своје куће, добро затвори на њој врата и прозоре, да се лопови не би увукли унутра, и пође сам у шетњу. Био је много срећан што се решио на ово јунаштво. Пео се уз шибље, завлачио дубоко у бусење траве, пео се уз камење које би нашао на путу и где га све није било. Тако је све до саме ноћи остао у пољу.
Међутим, чим је он изишао у шетњу, случајно туда наиђе жути мрав, старешина суседног мравињака, и закуца на врата пужеве куће, у жељи да се с њим мало поразговара. Али му се нико не одазва. Жути мрав помисли да пуж можда још спава, па довикну:
-Устај, ленштино, сунце је већ давно одскочило.
Кад виде да се пуж опет не одазва, прислони уво на врата ослушкујући да ли заиста спава. Изнутра се није чуло никакво дисање и мрав онда провири кроз прозор. Можете замислити колико се жути мрав зачуди кад виде пужеву кућу празну. И мада није био брбљивац, појури у мравињак да ово чудо исприча својој задрузи. И остали се мрави много изненаде и разнесу за тили час ту вест кроз целу шуму.
Одмах се око пужеве куће искупи гомила света: бубе, птичице, стршљени, осе, лептири. Сви су редом вирили кроз прозор, лупали на врата, тражили пужа у околној трави; потом је отишао свак на своју страну.
Крај кућице су остале само две непознате бубе. То су биле неке луталице што су путовале око света. Чим су од мрава чуле да је пужева кућа остала празна, решиле су да је украду, да је однесу до шумског потока, па да тамо начине од ње чамац у који би селе и наставиле своје лутање по свету, јер им је врло тешко било да стално иду пешке.
Кад остало друштво оде, рече једна буба:
– Кућица је дивна, лака је као перо, моћи ћемо од ње чамац направити.
– И доста је велика – додаде друга – можемо обе у њу стати. Хајде брзо да је пренесемо на обалу.
Онда пожуре и пренесу је на обалу потока, где од ње начине чамац, отисну се низ воду и отплове у богзна које далеко језеро или море. А сироти пуж кад се вратио из шетње и видео да су му украли кућу, много је плакао. Тражио ју је по свој околини, питао познанике, али му нико није умео рећи ко је кућу украо. Сусед му је врло радо хтео указати  гостопримство, али је и сам једва могао да стане у своју љуштуру.
Тако је пуж, који се само једном усудио да своју кућу остави саму, целог живота остао бескућник, и морао се потуцати тражећи преноћишта у лишћу, трави, крунама цвећа и главицама зеља. Остали пужеви га прозову Голаћем, па су се после тако звала и његова деца и унучићи и све потомство, јер им у наслеђе није могао оставити кућу, као што су други чинили.


2 коментара:

  1. Desanka je moja obožavana pesnikinja i naravno da joj verujem! :) Hvala za podsećanje na ovu divnu priču! 💚

    ОдговориИзбриши
  2. Десанка је била змај жена и знала је знање ;)

    ОдговориИзбриши