Вештице



            Вјештица, f. venefica. Вјештица се зове жена која (по приповјеткама народним) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу децу...[1]

Фотографија преузета са странице http://bsnscb.com/witch-wallpapers/38697623.html


         Ноћ и све што се тада дешава људи повезују са појавом вештица. Оне су биле повезане са тамом ноћи, подземним силама које тада харају и биле су владаоци мртвих. Клањале су се богињи месеца Селени и краљици подземног света Персефони.
            Вештица је постала оличење само женског света и представљала је женску магију која је увек била лоша. Вештица је веома брзо постала синоним за жену која се отргла утицају деловања власти мушкараца.
            Људи су у давним временима сматрали да женско дете рођено у периоду пуног месеца, постаје вештица. То су била деца која су се рађала са дугом косом и великим ноктима. Мајка би то дете носила далеко од људске заједнице и остављала. Веровало се да тада улазе зли духови и ако дете преживи то је управо због тога што су демони ноћи поклонили живот и узели под своју власт.
            Вештице су првобитно биле чланови култа који није био антихришћански, него је то била још старија религија. Обожавање је било усмерено на рогатог бога са два лица који се може поистоветити са Јанусом или Дианусом. Инквизиција је у незнању то побркала са Сотоном. Заправо, тај култ је у средњем веку био стварна народна религија Енглеске и још неколико суседних земаља.
            Вештице се обично не рађају с магичним моћима, већ их стичу учећи и експериментишући или морају да их измоле од самог Ђавола. Али могу и да се роде с чаробњачким способностима – ако су седми син седмог сина, или седма ћерка седме ћерке. Веома је заступљено веровање да вештице углавном раде за Ђавола. За оне које раде за Ђавола, говорило се да на телу носе неко обележје као неку врсту печата о склопљеном пакту. Обележја вештице могу да буду младеж, пега, ожиљак – сва уобичајена обележја која се могу наћи на телу. Свака оптужена жена, макар била и недужна, морала је да буде прегледана: било каква ознака на њеном телу проглашавана је обележјем вештице и сигурним доказом кривице.
            У нашем, српском, веровању вештице се окупљају на ораху, гумну, а најчешће се појављују од Божића до Богојављења. Тада је по веровању пакао тј. доњи свет отворен, па оне могу слободно ходати земљом. Вештица која лети ноћу сија се као ватра. Када се увече види лептирица која облеће око светла, верује се да је то вештица.







[1] „Српски рјечник“, Вук С. Караџић, Нолит, Београд, 1975.,  страна 66.

Нема коментара:

Постави коментар