Представљамо серијал "Празник звери", Зорана Петровића

Ових дана су сви опседнути "Игром престола" и просто не знају како добре писце епске фантастике имамо и ми. Не знам за вас, али ја сам просто одушевљена серијалом "Празник звери", домаћег аутора Зорана Петровића! Објављена су прва два дела "Жетеоци" и "Грехови алијансе", а трећи део "Незвани гост" је како сам аутор каже "одсањан" и спрема се за штампу.
Ја тренутно читам "Грехове алијансе", па према томе очекујте ускоро њихову рецензију, као и рецензију "Жетеоца" на блогу! Досадашњи утисак - Мартин и Толкин су добили жестоку конкуренцију!
До рецензија уживајте у одломку из "Незваног госта"!
Из рукописа новог наставка "Празник звери - Незвани гост"
"3. УКЛЕТ И ЗАКЛЕТ
Мењала је расположење као што се мења време у белојезерским котлинама. Умела је да ми осмехом овлаш претрчи по немртвој души, даривајући ми снаге за још један дан пута у непознато, али су ти тренуци убрзо нестајали иза непробојних облака њене зверске природе. Тада би се из њих проломио гласногромни немушти врисак њеног егоизма, урнишући читаве крошње мојих нервних завршетака и још једном ме бацајући назад, у понор, где је мрак био гушћи од ливеног белојезерског челгвозда. Њиме је хранила своје блудно тело, које одавно није било људско, а без кога нисам могао замислити да постојим. Тела над којим ми је тек понекад дозвољавала да господарим, а ја, зарад тога, био роб њених каприца који никада нису знали за цензуру. Њеним сам дахом живео и био убијан, уживајући и прокљињући сваки клети дан и трен од како је почела Сеоба Упира из земаља Елтза.
Овог звезданог прасконоћја, када маглени обриси Карпата тако безобзирно буде у мени сећања на њене извајане обрве, а под њима два сјајна извора моје неизмерне среће и туге, схватам да сам лишен могућности да себи икада опростим што заволех вештицу."
П.С. Ако још нисте, трк по прве две књиге!

Представљамо роман "Метак", Тамаре Симеоновић

У последње време све више се окрећем домаћим писцима. Свашта ту занимљиво и ново има. Просто, у свету где је вест у штампаним медијима како је  нека назови позната личност изгубила телефон (драма, трагедија, катастрофа -.-), наду и осмех на лице враћа све већи број домаћих писаца и њихових првенаца, али о нових драгуља. Једна од таквих младих људи и писаца је Тамара Симеоновић и њен роман првенац "Метак". 
Фотографија преузета са странице Tamara Simeunović


Пуж бескућник

Свако од нас има кућу, дом... Било да је то зграда, приземна кућа, брвнара, сојеница. Лако је остављамо... И увек јој се враћамо. Ко још носи кући на летовање или зимовање?! Мада ми жене умемо да претерамо са паковањем, па изгледа као да смо понеле целу кућу (ко зна можда затреба, а ако не понесем сигурно ће). И животиње имају кућу... Рибе реке. Птице гнездо. Кртица тунел. Пчеле кошнице. Веверица рупу у неком стаблу. Паук мрежу. И сви одлазе и долазе. Е... А пуж? Једино пуж увек носи своју кућу на леђима. Буквално. Где год да крене, по све је ту. Кућа на леђима. По потреби мења двориште. Пужева кућица може бити разних боја... И величина. Међутим, шта се деси када пуж изгуби кућу? Кад постане бескућник? Онда више није пуж него је голаћ. Безвезе је то. Као да му је неко украо кућу. А можда и јесте?! Десанка Максимовић је писала о томе како су пужу украли кућу. Ја јој верујем, а ви?



О "Малом Принцу" vol. 1 - Деловање Егзиперијеве биографије на настанак "Малог Принца"

Антоан де Сент-Егзипери (Antoine Jean-Baptiste Marie Roger de Saint-Exupéry) био је познати француски писац и пионир ваздухопловства. Рођен је 29. јуна 1900. године у француском градићу Лиону, као треће од петоро деце.
    
        Као дечак маштао је о различитим авантурама и желео је да постане поморски официр. Године 1919. полаже писмени део пријемног испита за упис на Поморску академију, али није успео да положи усмени део, тако да није могао да упише академију. Због тога 1920. године уписује Школу лепих уметности (L'école des Beaux-arts), смер архитектура. На упису у Поморску школу тема писменог задатка је била „Утисци војника који се вратио из рата“. „Егзипери је испод наслова написао једну једину реченицу: `Нисам био у рату, па према томе, нипошто не желим да говорим намештено`“ (Марјановић 1998: 531). Већ тада Егзипери указује на то да треба писати о оним стварима које смо стварно доживели и искусили. У скоро свим својим делима он ће се користити својим искустивима, како из професионалног живота као војника и пилота, тако и из приватног живота (сматра се да је лик руже из Малог Принца настао по узору на његову супругу Консуело).

"Одисеја", Хомер

"Ђавољи еликсири", E. T. A. Хофман - цитати и одломци

Синопсис:

"Калуђер Медардо постаје жртва тајанственог еликсира који се чува међу реликвијама његовог самостана. Међутим, ђавоље вино само је средство којим се греси његових предака јављају као његова зла коб. 
У низу неочекиваних обрта, злодела и мистерија, ношен љубавном жудњом за Аурелијом, Медардо одлази у Рим по тајном задатку. Он успева да преживи упркос снажном еликсиру који му је одузео способност расуђивања и из темеља променио његову личност, која је много више од подвојене. Међутим, све кошмарне препреке и фантазмагорични лавиринт кроз који пролази заједно са својим двојником, можда су и само испуњење постављеног циља – велика психоавантура преиспитивања самог себе."

Ђавољи еликсири су класичан роман немачког романтизма, који је објављен у два дела 1815. и 1816. године. Хофман гради причу на сукобу између чежње и ужаса, на брисању граница између реалног и имагинарног. Судбина, представљена делом и као наследна и као субјективна, води главног јунака тако што све време измешта приповедача из средишта и стварног света тако да се све загонетне, изобличене црта јављају као откривање тамне стране оног унутрашњег Ја. 

Ђавољи еликсири ексцентрично сукобљавају митолошко са психолошким и због тога представљају незаобилазну тачку књижевности, пре свега фантастичне.


Доналд Никол, "Бесмртни цар"

            Византија је држава која је настала поделом Римског царства на два дела 395. године. Центар Византијског царства био је град Цариград, данашњи Инстамбул. Изградњу, односно оснивање Цариграда започео је Константин Велики у новембру 324. године на Босфору, док је 11. маја 330. године проглашен за престоницу Царства.[1]
            Крај Византијског царства обележио је пад Цариграда 29. маја 1453. године, као и погибија последњег византијског цара Константина ХI Драгаша (1448-1453). Освајање Цариграда представљало је последњи корак у преображају хришћанског Византијског царства у муслиманско Османлијско царство.

Jan Jansson: Byzantium Nunc Constantinopolis - фотографија преузета са сајта https://www.raremaps.com/gallery/detail/23429/Byzantium_Nunc_Constantinopolis/Jansson.html

Вештице



            Вјештица, f. venefica. Вјештица се зове жена која (по приповјеткама народним) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу децу...[1]

Фотографија преузета са странице http://bsnscb.com/witch-wallpapers/38697623.html

Kњига за сва времена "Мали Принц"

            Kњига за сва времена  -  "Мали Принц"  


Свет књига нас води на она места до којих никада не бисмо стигли. Кроз судбине својих јунака књижевност нас упознаје са животима људи које никада не бисмо упознали. Већина људи има бар једну књигу коју често и по ко зна који пут чита, тражећи у њој одговоре за разне проблеме у животу. У такве књиге можемо сврстати и Егзиперијевог Малог Принца. Прво читање ове књиге у дечијем узрасту карактерише Малог Принца као причу о дечијој машти, лику змијског цара који је појео слона, овци у кутији и необичном дечаку са друге планете. Читајући ову књигу дете не схвата све њене поруке и значења, њену комплетну суштину. Касније читање представља причу која нам сваким новим читањем открива своја нова значења и показује како је могуће створити књижевно дело које ће на неуобичајен и занимљив начин привући пажњу свим генерацијама. Поновно читање Малог Принца у одраслом добу доноси и нове закључке: Мали Принц нас учи да је умереност кључ среће; превелика количина љубави доводи до охолости, не оплемењује нас; мање пријатни догађаји у животу омогућавају нам да лепе тренутке упамтимо и ценимо. Деца у Малом Принцу могу да виде пустоловину и да науче многе ствари о живот, а одрасли када зађу у суштину, у књизи могу да пронађу мудрост, суштину љубави и пријатељства.

Фотографија преузета са сајта http://labibliotecadearena.foroactivo.com

О читању...

О читању...


"Једног дана прочитах једну књигу и цео живот ми се променио. Још на првим страницама осетих моћ књиге толико да ми се учини како ми се тело од столице и стола за којим сам седео одвојило. Но, упркос осећају да ми се тело одваја од мене самог, као да је моје биће потпуно и као никад до тада било на тој столици за столом, и не само у мојој души, књига је свој утицај показивала у свему што ме сачињавало. Толико моћан утицај да са страница које сам читао, осетих како ми у лице шикљају светлосни зраци: светлост која је истовремено и прочишћавала и помућивала сву моју свест. Помислих како ћу са том светлошћу изнова створити себе, осетих да ћу са овом светлошћу скренути са пута, у тој светлости запазих сену живота који ћу касније упознати и којем ћу се касније приближити."
Орхан Памук

Препорука за читање: серијал "Вукодав", Марија Семјонова

Препорука за читање: серијал Вукодав, Марија Семјонова


Ако сте некад читали стрипове о Конану Симеријанцу или гледали филм, или вам је можда Принц Валијант улепшавао детињство, онда је серијал књига о Вукодаву, неустрашивом јунаку из рода Сивог Пса, прави избор за вас. Марија Семјонова успева да исприча причу о борби добра и зла, пријатељству и рату, љубави и смрти, и да све то смести у универзум Старих Словена са сјајним описом свакодневног живота словенских племена, њихових обичаја и митологије.

Први српски буквар - буквар инока Саве

Први српски буквар - буквар инока Саве


„Буквар је прва ученичка књига и намењен је описмењавању: од писања косих и усправних линија и слова, преко усвајања речи и реченица, до читања првих књижевних текстова. Касније ће доћи бајке и народне песме, Том Сојер и Мали Принц, Јованча и Николетина Бурсаћ, Дох Кихот и Лаура, Беатриче и Наташа Ростова, Лотика и госпожа Дафина, Мајстор и Маргарита, Тонио Крегер и Аурелијано Буендија, Мерсо и Јозеф К. Аћим Катић и Доротеј. Али, чак и када га потоње књиге потисну, буквар је све време ту у нама, попут завичаја у којем је све почело.“ – Александар Јовановић. [1]

Магијска и религијска схватања људи

Магијска и религијска схватања људи

„Магија је посебна уметност, базирана на постојању природних снага, мало или никако познатих, и обично скривених од људске моћи. Познавати те снаге, управљати њима, усмеравати их и, у одређеној мери их користити, то је предмет магијске уметности. Између оног ко уме и онога ко ради у модерној лабораторији не постоји разлика у методи, осим у изражавању кроз које се она показује. Она је надахнута истим принципима.“
Ј. П. Спилмонт, Магија, Дечје новине, 1988., стр. 18.