Рецензија романа "Метак", Тамаре Симеоновић

"У Београду је пре неколико година почела једна љубавна прича. Завршила се једне  ноћи. Један момак, девојка и метак... Али љубав никада није стварно завршена. Главни актери неколико година касније упадају у заврзламу страсти, љубави и освете. Да ли ће неко испалити метак или брачне завете? Уживајте читајући страсну љубавну причу смештену на врели београдски асфалт."

Предраг Огњеновић, „Уметник – homo libertatis“ - анотација поглавља

 Предраг Огњеновић, „Уметник – homo libertatis“, Психолошка теорија уметности, Институт за психологију, Београд, 1997, стр.117-172.

·      Може ли сам уметник да да нешто више но што нам даје његова уметност?
·     Може ли неким погледом изнутра уметник истовремено бити и поуздан известилац науке?

      Може, али у јасно ограниченој улози, и то не у улози нечег што ће разрешити дилеме у науци, већ нечег што ће помоћи да се из гомиле идеја, подрже неке од њих, оне најбоље.

Према томе ово поглавље се бави:
1.      Спонтаним изјавама уметника о уметничком стварању и доживљавању;
2.  Налазима психолошких студија рађених на самим уметницима или људима из њиховог окружења.

Преузето са сајта www.artist-muse.com

О "Малом Принцу", vol 2 - Историјски контекст романа

            Иако је немогуће знати шта је Егзипери имао на уму када је писао Малог Принца, неколико делова романа може да се тумачи као коментар на догађаје везане за Други светски рат.
            Егзипери пише Малог Принца током свог прогона из Француске у Другом светском рату. За њега је то био период инспирације у мрачним временима и садржао је његова најдубља животна уверења обједињена у једном делу, објављеном непосредно пре смрти. Кроз Малог Принца, у причи о одговорности Малог Принца према његовој ружи и његовој планети којој тежи да се врати, иако она значи његову смрт, између редова можемо видети причу о љубави и одговорности према његовој земљи.
            Пре него што је дошао у САД, Егзипери је летео у извиђачким мисијама за француске ваздухопловне снаге, све док нацистичка Немачка није поразила Француску и окупирала север Француске (у периоду од јула 1940. године до августа 1944. године).  Његова књига Ратни пилот говори о разарању Араса, који су Немци заузели и при том погубили борце француског Покрета отпора. Град је претрпео и британски контра-напад. Егзипери је летео изнад опкољеног града и један је од неколико пилота који су се одатле вратили живи.
            Немачка је успоставила владу у јужној Француској у Вишију под руководством маршала Петена, нацистичког колаборационисте. Француска полиција и влада Вишија послала је француске Јевреје у концентрационе логоре. Француски покрет отпора, на другој страни, чине групе наоружаних грађана који објављују „подземну“ штампу, успостављају путеве за бекство, и помажу савезничким снагама да поврате Француску. Генерал Шарл де Гол са својим снагама одузео је власт Петену. Де Гол је тврдио да је он прави представник француске владе.
            Француске ваздухопловне снаге, које је де Гол поново успоставио (ујединиле су се са ваздушним снагама Вишија после 1943. године) опремили су савезници како би помогли у ослобађању Француске. Иако је Егзипери имао несугласице са де Голом, учествовао је у последњем покушају да ослободи своју земљу са својом старом извиђачком јединицом. Савезници су извели инвазију на Нормандију 6. јуна 1944. године. Егзипери није доживео да види испуњење своје жеље, пошто је погинуо у мисији месец дана пре савезничке инвазије на јужну Француску, у августу 1944. године.
            Његова прича се појављује изненда у сред Другог светског рата као нова нада. Егзипери је често на својим писмима Леону Верту (1878-1955) цртао дечака на облаку који је посматрао како му се приближава немачки авион. Цртеж је имао још неколико варијација цртежа дечака, од којих једна приказује дечака у оделу који стоји окружен једноставним цветићима, какве Мали Принц среће у пустињи. Тај дечак је послужио као идеја за лик Малог Принца и Егзиперијеве илустрације у самој књизи.
Приказана фотогафија Егзиперијевог писма Верту преузета је са сајта http://www.thelittleprince.com, прегледаног 23. октобра 2012. године.

Леон Верт (Léon Werth) био је историчар уметности, ликовни критичар, познат по боемском животу и критиковању буржоаског начина живота. Егзиперија упознаје 1931. године након чега постају добри пријатељи. Вертово мишљење је било важно Егзиперију. На Егзиперијеву молбу Верт чита неколико страница Тврђаве у рукопису. Писмо једном таоцу првенствено је било названо Писмо Леону Верту. Ипак, Егзипери своје пријатељство показује тако што Малог Принца посвећује управо Верту: „Та одрасла особа је набољи пријатељ којег имам на свету.“[1] Њујоршки издавач, Рејнал (Reynal), уредник у издавачкој кући Рејнал и Хичкок, помиње како је рукопис књиге имао цртеже малог крилатог дечака. Писање Малог Принца је можда почело као писање књиге за децу, али је у њега уграђена целокупна Егзиперијева филозофија из претходних књига. Идеје и мотиви Малог Принца представљају све што је Егзипери хтео да поручи људима, односно целом свету који се налазио у кризи. Креативни цртежи могу нас често водити ка стварању ремек-дела. Цртежи у Малом Принцу чине нераскидиви део књиге, при чему покушавају да поврате изгубљену невиност целе генерације коју Егзипери покушава да утеши.
            Неке делове из Малог Принца можемо поредити са сегментима из Егзиперијевог живота, које је он често користио у својим делима. У роману Земља људи, користећи се својим авијатичарским пустоловинама, највише се ослањао на принудно слетање које је једном морао да изведе у Сахари. Лутајући пустињом, док није наишао на помоћ, Егзипери је имао бројне халуцинације. Такође је наишао на пустињску лисицу, на коју лисица из Малог Принца веома личи.

У контексту Другог светског рата баобаби могу да се тумаче као упозорење на то шта се дешава када склопимо очи и допустимо да се развијају опасне ствари. У овом конкретном случају мисли се на нацистичку идеологију. Прича у четвртом поглављу у којој је рад турског астронома првобитно одбијен из етничких разлога односи се на проблеме расних предрасуда и дискриминације, који су такође карактеристични за Други светски рат.
            Ипак, неодређеност овог дела отвара различите начине тумачења, при чему се не односе сва на рат. Многе идеје које Егзипери износи у раду – непримерени приоритети модерне цивилизације и њен недостатак духовности – честе су теме у књижевности, мада се ретко о њима говори са оваквом искреношћу. Егзпери се жали на отуђеност међу људима што је тема која се може разумети и без предзнања о историјском контексту Малог Принца.

"Живи песак", Жак Превер


Демони и дивоте
Ветрови и плиме
Море се већ повукло у даљине
А ти
Ко алга што ветар је милује нежно
На песку постеље у сну се протежеш
Демони и дивоте
Ветрови и плиме
Море се већ повукло у даљине
Али у твојим очима полуотвореним
Два мала вала
Су остала
Демони и дивоте
Ветрови и плиме
Два мала вала да ме утопе.

Караконџула из мог угла

Некада давно у једном далеком краљевству, живео је један краљ који је имао лепог и храброг сина, али ћемо њега за сада заборавити, пошто није имао среће да буде главни јунак ове приче. За главне улоге су се, наиме,  изборили почасни краљевски тренер боћања Емилио  и краљева лична и персонална Шехерезада чији се посао састојао у елиминисању краљеве досаде причањем бајки на којима је овај стално инсистирао пошто је Шехерезада  била веома добра у свом послу. Тајна њеног успеха била је у томе што је знала у компјутер (што је у давна времена била значајна предност), па је свакодневно четовала са Андерсеном и Вилхелмом Гримом. Овде ваља напоменути да је њеним успехом највише била погођена краљева касирка Зорка која о математици није имала појма, па јој је свако повећање Шехерезадине плате претстављало готово нерешив проблем.
Као и свако краљевство и ово је имало своју невољу, у лику и делу караконџуле Н.Н. 
Фотографија преузета са сајта http://lifehacker.rs/2016/06/sta-je-karakondzula/

Хајде да причамо о бајкама...

„Свака бајка је чаробно огледало које одражава неке аспекте нашег унутарњег света и кораке нужне за наш развој од незрелости до зрелости. За оне који зароне у оно што бајка има да саопшти, ова постаје дубоко, мирно језеро, које испрва као да одражава само нашу сопствену слику, али убрзо иза ње откривамо унутарње немире своје душе – њену дубину и путеве постизања мира у себи и помирења са светом, што је награда за наше напоре.“[1]
Бруно Бетелхајм
Фотографија преузета са странице http://www.1zoom.net/Fantasy/wallpaper/448510/z2593.7/

        Бајке су важан сегмент одрастања и део сваког детињства. Сви памтимо бајке које смо читали као деца. Бајке развијају машту, креативност, памћење и запажање, уче децу да разликују добро од зла. Поред своје специфичности, лепоте, интригантности, занимљивости и шароликости, овај свет чудеса и чаролије вероватно никада неће изгубити ни део од своје снаге и благотворног деловања на појединце и групе, децу и одрасле.
         Како би књижевно дело задржало пажњу и интересовање детета битно је да подстиче његову машту и да развија његов интелект. Потребно је да књижевно дело буде укључено у све аспекте дечјег живота. Може се рећи да бајка најбоље испуњава ове критеријуме.
          Бајка је једна од најстаријих народних умотворина, настала због потребе људи да објасне ствари које су нереалне, необјашњиве, да објасни узрок и сврху различитих природних појава. Као део усмене књижевности намењене су деци, али и одраслима. Настају као израз колективног несвесног. Колективно несвесно представља најстарији, најдубљи и најутицајнији слој психе, који представља духовну ризницу наслеђеног искуства предака, датог у облику урођених предиспозиција за одређени начин човековог доживљавања и реаговања на околину. У њему налазимо и многе највише вредности, као и драгоцено духовно искуство и мудрост генерација предака које је вековима сакупљано, а које као такво представља значајан део стварања бајке. Утицај колективног несвесног на бајку је велики, што се јасно види у универзалности саме бајке – једну бајку можемо видети у различитим интерпретацијама различитих народа, нпр. „Пепељуга“ – јер сви људи, без обзира на историјску епоху или културу, имају приближно исто колективно несвесно.
            Бајке су прво стваране у народу и преношене са колена на колено и при томе су стално дотериване и богаћене новим појединостима, међутим, никада нису губиле своје основно значење.
       Код народне бајке идентитет аутора нема важност, а затим долази до ауторске различитости која мења фолклорну структуру бајке.
             У тежњи да у бајке утисну свој лични печат, писци ауторске бајке углавном напуштају устаљену традицију и замењују фолклорне одлике бајке новим савременијим мотивима и лирским и алегоријским елементима.

          „Од ткива маште, ткива сна гради бајка свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан: заправо сазидан на самим истнама првог реда. Јер, шта је, ако не истина првог реда, порука бајке да љубав надилази све невоље, а у беспутици отварају се путеви за онога ко има храбрости да њима крене?“[2]
Гроздана Олујић




[1] Бруно Бетелхајм, Значење бајки, Југославија, Београд, 1979, стр. 334.
[2] Гроздана Олујић, “Поетика бајке“, у Сабране бајке, Учитељски факултет, Београд, 2011, стр. 12.

Представљамо књигу "Светионичар - весници олује", Младена Ђорђевића

Гете је изјавио да је у човековој природи да вечно тежи светлости. Светлост је природа, магија, лепота и нада. Преламање светлости је чиста магија, магија боја, магија која се крије и унутар калеидоскопа. Сунце је светлост, Месец, па и звезде. И сви су усамљени чувари, као мудраци који нас воде кроз живот, који нас гурају ка светлости која нам доноси мир, спокој, победу над тамом која вреба свуда... Као Месец и Сунце на небу, тако Светионик стоји на месту где се спајају море и копно, бескрај океана и ћудљивост земље... Док стоји усамљен, ударан свом силином таласима који се ломе око њега, Светионик гордо стоји и пркоси свом злу, тами, безнађу, тузи... Стоји из ината. Пркос избија из сваке његове поре. Из сваког камена. Светлост муње наговештава олују, звук грмљавине изазива страх... Весници олује су ту, али ту је и Светионичар, срце и душа Светионика...
На размишљање о светионику навео ме је роман "Светионичар - весници олује", домаћег аутора Младена Ђорђевића.
Фотографија преузета са фб странице Светионичар.

Представљамо серијал "Празник звери", Зорана Петровића

Ових дана су сви опседнути "Игром престола" и просто не знају како добре писце епске фантастике имамо и ми. Не знам за вас, али ја сам просто одушевљена серијалом "Празник звери", домаћег аутора Зорана Петровића! Објављена су прва два дела "Жетеоци" и "Грехови алијансе", а трећи део "Незвани гост" је како сам аутор каже "одсањан" и спрема се за штампу.
Ја тренутно читам "Грехове алијансе", па према томе очекујте ускоро њихову рецензију, као и рецензију "Жетеоца" на блогу! Досадашњи утисак - Мартин и Толкин су добили жестоку конкуренцију!
До рецензија уживајте у одломку из "Незваног госта"!
Из рукописа новог наставка "Празник звери - Незвани гост"
"3. УКЛЕТ И ЗАКЛЕТ
Мењала је расположење као што се мења време у белојезерским котлинама. Умела је да ми осмехом овлаш претрчи по немртвој души, даривајући ми снаге за још један дан пута у непознато, али су ти тренуци убрзо нестајали иза непробојних облака њене зверске природе. Тада би се из њих проломио гласногромни немушти врисак њеног егоизма, урнишући читаве крошње мојих нервних завршетака и још једном ме бацајући назад, у понор, где је мрак био гушћи од ливеног белојезерског челгвозда. Њиме је хранила своје блудно тело, које одавно није било људско, а без кога нисам могао замислити да постојим. Тела над којим ми је тек понекад дозвољавала да господарим, а ја, зарад тога, био роб њених каприца који никада нису знали за цензуру. Њеним сам дахом живео и био убијан, уживајући и прокљињући сваки клети дан и трен од како је почела Сеоба Упира из земаља Елтза.
Овог звезданог прасконоћја, када маглени обриси Карпата тако безобзирно буде у мени сећања на њене извајане обрве, а под њима два сјајна извора моје неизмерне среће и туге, схватам да сам лишен могућности да себи икада опростим што заволех вештицу."
П.С. Ако још нисте, трк по прве две књиге!

Представљамо роман "Метак", Тамаре Симеоновић

У последње време све више се окрећем домаћим писцима. Свашта ту занимљиво и ново има. Просто, у свету где је вест у штампаним медијима како је  нека назови позната личност изгубила телефон (драма, трагедија, катастрофа -.-), наду и осмех на лице враћа све већи број домаћих писаца и њихових првенаца, али о нових драгуља. Једна од таквих младих људи и писаца је Тамара Симеоновић и њен роман првенац "Метак". 
Фотографија преузета са странице Tamara Simeunović


Пуж бескућник

Свако од нас има кућу, дом... Било да је то зграда, приземна кућа, брвнара, сојеница. Лако је остављамо... И увек јој се враћамо. Ко још носи кући на летовање или зимовање?! Мада ми жене умемо да претерамо са паковањем, па изгледа као да смо понеле целу кућу (ко зна можда затреба, а ако не понесем сигурно ће). И животиње имају кућу... Рибе реке. Птице гнездо. Кртица тунел. Пчеле кошнице. Веверица рупу у неком стаблу. Паук мрежу. И сви одлазе и долазе. Е... А пуж? Једино пуж увек носи своју кућу на леђима. Буквално. Где год да крене, по све је ту. Кућа на леђима. По потреби мења двориште. Пужева кућица може бити разних боја... И величина. Међутим, шта се деси када пуж изгуби кућу? Кад постане бескућник? Онда више није пуж него је голаћ. Безвезе је то. Као да му је неко украо кућу. А можда и јесте?! Десанка Максимовић је писала о томе како су пужу украли кућу. Ја јој верујем, а ви?



О "Малом Принцу" vol. 1 - Деловање Егзиперијеве биографије на настанак "Малог Принца"

Антоан де Сент-Егзипери (Antoine Jean-Baptiste Marie Roger de Saint-Exupéry) био је познати француски писац и пионир ваздухопловства. Рођен је 29. јуна 1900. године у француском градићу Лиону, као треће од петоро деце.
    
        Као дечак маштао је о различитим авантурама и желео је да постане поморски официр. Године 1919. полаже писмени део пријемног испита за упис на Поморску академију, али није успео да положи усмени део, тако да није могао да упише академију. Због тога 1920. године уписује Школу лепих уметности (L'école des Beaux-arts), смер архитектура. На упису у Поморску школу тема писменог задатка је била „Утисци војника који се вратио из рата“. „Егзипери је испод наслова написао једну једину реченицу: `Нисам био у рату, па према томе, нипошто не желим да говорим намештено`“ (Марјановић 1998: 531). Већ тада Егзипери указује на то да треба писати о оним стварима које смо стварно доживели и искусили. У скоро свим својим делима он ће се користити својим искустивима, како из професионалног живота као војника и пилота, тако и из приватног живота (сматра се да је лик руже из Малог Принца настао по узору на његову супругу Консуело).

"Одисеја", Хомер

"Ђавољи еликсири", E. T. A. Хофман - цитати и одломци

Синопсис:

"Калуђер Медардо постаје жртва тајанственог еликсира који се чува међу реликвијама његовог самостана. Међутим, ђавоље вино само је средство којим се греси његових предака јављају као његова зла коб. 
У низу неочекиваних обрта, злодела и мистерија, ношен љубавном жудњом за Аурелијом, Медардо одлази у Рим по тајном задатку. Он успева да преживи упркос снажном еликсиру који му је одузео способност расуђивања и из темеља променио његову личност, која је много више од подвојене. Међутим, све кошмарне препреке и фантазмагорични лавиринт кроз који пролази заједно са својим двојником, можда су и само испуњење постављеног циља – велика психоавантура преиспитивања самог себе."

Ђавољи еликсири су класичан роман немачког романтизма, који је објављен у два дела 1815. и 1816. године. Хофман гради причу на сукобу између чежње и ужаса, на брисању граница између реалног и имагинарног. Судбина, представљена делом и као наследна и као субјективна, води главног јунака тако што све време измешта приповедача из средишта и стварног света тако да се све загонетне, изобличене црта јављају као откривање тамне стране оног унутрашњег Ја. 

Ђавољи еликсири ексцентрично сукобљавају митолошко са психолошким и због тога представљају незаобилазну тачку књижевности, пре свега фантастичне.


Доналд Никол, "Бесмртни цар"

            Византија је држава која је настала поделом Римског царства на два дела 395. године. Центар Византијског царства био је град Цариград, данашњи Инстамбул. Изградњу, односно оснивање Цариграда започео је Константин Велики у новембру 324. године на Босфору, док је 11. маја 330. године проглашен за престоницу Царства.[1]
            Крај Византијског царства обележио је пад Цариграда 29. маја 1453. године, као и погибија последњег византијског цара Константина ХI Драгаша (1448-1453). Освајање Цариграда представљало је последњи корак у преображају хришћанског Византијског царства у муслиманско Османлијско царство.

Jan Jansson: Byzantium Nunc Constantinopolis - фотографија преузета са сајта https://www.raremaps.com/gallery/detail/23429/Byzantium_Nunc_Constantinopolis/Jansson.html

Вештице



            Вјештица, f. venefica. Вјештица се зове жена која (по приповјеткама народним) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу децу...[1]

Фотографија преузета са странице http://bsnscb.com/witch-wallpapers/38697623.html

Kњига за сва времена "Мали Принц"

            Kњига за сва времена  -  "Мали Принц"  


Свет књига нас води на она места до којих никада не бисмо стигли. Кроз судбине својих јунака књижевност нас упознаје са животима људи које никада не бисмо упознали. Већина људи има бар једну књигу коју често и по ко зна који пут чита, тражећи у њој одговоре за разне проблеме у животу. У такве књиге можемо сврстати и Егзиперијевог Малог Принца. Прво читање ове књиге у дечијем узрасту карактерише Малог Принца као причу о дечијој машти, лику змијског цара који је појео слона, овци у кутији и необичном дечаку са друге планете. Читајући ову књигу дете не схвата све њене поруке и значења, њену комплетну суштину. Касније читање представља причу која нам сваким новим читањем открива своја нова значења и показује како је могуће створити књижевно дело које ће на неуобичајен и занимљив начин привући пажњу свим генерацијама. Поновно читање Малог Принца у одраслом добу доноси и нове закључке: Мали Принц нас учи да је умереност кључ среће; превелика количина љубави доводи до охолости, не оплемењује нас; мање пријатни догађаји у животу омогућавају нам да лепе тренутке упамтимо и ценимо. Деца у Малом Принцу могу да виде пустоловину и да науче многе ствари о живот, а одрасли када зађу у суштину, у књизи могу да пронађу мудрост, суштину љубави и пријатељства.

Фотографија преузета са сајта http://labibliotecadearena.foroactivo.com

О читању...

О читању...


"Једног дана прочитах једну књигу и цео живот ми се променио. Још на првим страницама осетих моћ књиге толико да ми се учини како ми се тело од столице и стола за којим сам седео одвојило. Но, упркос осећају да ми се тело одваја од мене самог, као да је моје биће потпуно и као никад до тада било на тој столици за столом, и не само у мојој души, књига је свој утицај показивала у свему што ме сачињавало. Толико моћан утицај да са страница које сам читао, осетих како ми у лице шикљају светлосни зраци: светлост која је истовремено и прочишћавала и помућивала сву моју свест. Помислих како ћу са том светлошћу изнова створити себе, осетих да ћу са овом светлошћу скренути са пута, у тој светлости запазих сену живота који ћу касније упознати и којем ћу се касније приближити."
Орхан Памук

Препорука за читање: серијал "Вукодав", Марија Семјонова

Препорука за читање: серијал Вукодав, Марија Семјонова


Ако сте некад читали стрипове о Конану Симеријанцу или гледали филм, или вам је можда Принц Валијант улепшавао детињство, онда је серијал књига о Вукодаву, неустрашивом јунаку из рода Сивог Пса, прави избор за вас. Марија Семјонова успева да исприча причу о борби добра и зла, пријатељству и рату, љубави и смрти, и да све то смести у универзум Старих Словена са сјајним описом свакодневног живота словенских племена, њихових обичаја и митологије.

Први српски буквар - буквар инока Саве

Први српски буквар - буквар инока Саве


„Буквар је прва ученичка књига и намењен је описмењавању: од писања косих и усправних линија и слова, преко усвајања речи и реченица, до читања првих књижевних текстова. Касније ће доћи бајке и народне песме, Том Сојер и Мали Принц, Јованча и Николетина Бурсаћ, Дох Кихот и Лаура, Беатриче и Наташа Ростова, Лотика и госпожа Дафина, Мајстор и Маргарита, Тонио Крегер и Аурелијано Буендија, Мерсо и Јозеф К. Аћим Катић и Доротеј. Али, чак и када га потоње књиге потисну, буквар је све време ту у нама, попут завичаја у којем је све почело.“ – Александар Јовановић. [1]

Магијска и религијска схватања људи

Магијска и религијска схватања људи

„Магија је посебна уметност, базирана на постојању природних снага, мало или никако познатих, и обично скривених од људске моћи. Познавати те снаге, управљати њима, усмеравати их и, у одређеној мери их користити, то је предмет магијске уметности. Између оног ко уме и онога ко ради у модерној лабораторији не постоји разлика у методи, осим у изражавању кроз које се она показује. Она је надахнута истим принципима.“
Ј. П. Спилмонт, Магија, Дечје новине, 1988., стр. 18.