Рецензија романа "Вештица из Страшилова - Memento Mori", аутора Милоша Петковића и Антона Ивановича Лескова


Синопсис:
"Осамдесете. Жупско виногорје подно Копаоника и напуштена села у пољанама. Ботуња, Покреп... Страшила међу чокотима и сјај ока звери што вреба из таме. Серија стравичних, ритуалних убистава.

Ко је винар чија ћерка, оболела од порфирије, никада није видела светлост дана те јој једини прозор у свет представљају књиге? Шта ту тражи соколар Стрибор, а шта мистични инспектор којег слике стално враћају у прошлост, у време кефалија, мачева и напетих лукова?

Каква се то тајна крије под древном тврђавом Козник? Зашто сви излокани друмови воде до куће вештице Дијане? И свештеник и шумар, крај којег ходи големи пас, сви су чули само две речи. Лахор их је донео са уснулог гробља.

Memento mori..."


*     *     *

Плаше ли вас страшила? Да ли вам је прва асоцијација на њих Ноћ вештица? Или, можда помислите на Страшило из приче о Чаробњаку из Оза?
Основна сврха страшила је да "страши", односно да уплаши. У тумачењу снова има двојаку симболику (зависно од тога да ли сте у сну  човек или врана). Оно са једне стране симбол смрти и страха, али истовремено може својим симболиком отићи у другу крајност и представљати симбол наде и напретка.
Она су симбол смрти зато што асоцирају на страх од глади, уколико птице униште сетву. Са друге стране, управо су симбол жртве и напретка.
Ипак, најчешће помислимо на њих у конотацији са прославом Ноћи вештица. Њихова функција је плашење, а многе мрачне ствари се крију у тами... При том, сви знамо да нису све вештице добре... Зар не? У то име, добродошли у Страшилово!
Ко нас води пут Страшилова? Једна вештица, инспектор, соколар, шумар и винар, али и нама већ добро познати Нишлија, Милош Петковић који нас, удруженим снагама са руским колегом Антоном Ивановичем Лесковим увлачи у ову невероватну авантуру.
Каква моћна комбинација је овде направљена! Толико добра да је тешко и одредити који делови потичу из Милошевог, а који из Антоновог пера. На маестралан начин уклопљене су и тесно повезане криминалистика, историја, словенска митологија, магија и фантастика. Прича пуна обрта, напетости и ишчекивања тераће вас да читате страницу за страницом...
О чему се овде ради?
Осамдесетих година двадесетог века, у жупском виногорју, подно Копаоника долази до низа свирепих убистава. Како би их истражили и открили убицу, припадници локалних власти позивају у помоћ нишког истражитеља Храстимира Крстића, који одише мистичношћу и неком магијском ауром.
У пред причи аутори нас воде у прошлост, у доба Немањића, где пратимо младог Крстана који као да је тесно повезан са Храстимиром, при чему су и један и други на необичан начин повезани са природом...
Истраживање убистава Храстимира ће увући у вртлог необичних дешавања, а судбина ће га повезати са занимљивим људима Властимиром Змајевићем, шумаром који познаје тајне Ботуње и Покрепа, соколаром Стрибором и  вештицом Дијаном Снохватицом која ће их својим мистичним речима окупити у бели ковен.
Зло се привлачи и скрива иза сенке Страшила, а мрачни ковен призива Мрачног господара. Коме се клањају Црна Зора, Крвена Марија и Пуста Драгиња? Ко напада људе у сенци Страшила и какву тајну она крију? Како је у целу причу уплетена поћерка Вилима Радуловића, Круна која болује од порфирије? Све су то питања, на која се одговори крију унутар страница ове књиге...
Ветар доноси мистичне речи које вам шаљу трнце низ кичму... Memento mori... Добродошли у Страшилова! Откријте тајне које крије и помолите се и старим и новим божанствима, јер зло вреба, a само уједињеним снагама ће бити побеђено...

Рецензија романа "Реквијем за ратника", Бобана Вучковића

Синопсис:
"Увек је танка линија између добра и зла. Сви ми ходамо по тој линији, из дана у дан. Некада скренемо с пута и ето нас, као какав невидљив жиг, обележи за цео живот. Нада за нас постоји ако откријемо када се јавио квар у души... Тада треба да кренемо на другу страну, страну добра, као ронилац који снажним завеслајима граби ка светлу. 
'Реквијем за ратника' приповест је о човеку без лица, оном који је смртоносно оружје у рукама владара сенки, знан као Хашиман, по богу рата из митологије древног Јапана. Такође, ово је прича о људској души, о празним љуштурама што корачају без емоција, о паду и смрти, о суровости и покајању, тешка, мудра и, надасве, поучна. Када се из таме зачује реквијем за ратника, душа вибрира као живе на старој виолини и моли да буде сачувана..."

Рецензија романа "Светионичар - Весници олује", Младена Ђорђевића


Пре пар месеци писала сам један текст о светионицима и светионичарима:
"Гете је изјавио да је у човековој природи да вечно тежи светлости. Светлост је природа, магија, лепота и нада. Преламање светлости је чиста магија, магија боја, магија која се крије и унутар калеидоскопа. Сунце је светлост, Месец, па и звезде. И сви су усамљени чувари, као мудраци који нас воде кроз живот, који нас гурају ка светлости која нам доноси мир, спокој, победу над тамом која вреба свуда... Као Месец и Сунце на небу, тако Светионик стоји на месту где се спајају море и копно, бескрај океана и ћудљивост земље... Док стоји усамљен, ударан свом силином таласима који се ломе око њега, Светионик гордо стоји и пркоси свом злу, тами, безнађу, тузи... Стоји из ината. Пркос избија из сваке његове поре. Из сваког камена. Светлост муње наговештава олују, звук грмљавине изазива страх... Весници олује су ту, али ту је и Светионичар, срце и душа Светионика..."
Инспирација за овај текст био је први том снаге "Упориште", домаћег аутора Младена Ђорђевића, под називом "Светионичар - весници олује". Књигу сам коначно прочитала и... Па, остала сам без текста, што је верујте тешко.

Синопсис:
"Радња романа пред вама смештена је у мрачном, дистопијском метрополису крај мора, у Европи. Под тешким, оловним облацима лежи Вранолујни, град гламура, престижа и моћи. Животне нити Бена Фостера, бившег војника, сада приватног детектива и Елене Родригез, младе талентоване истражитељке из Одељења за убиства уплешће се више него што су њих двоје то могли и да замисле. Бизарне и надасве необичне смрти светионичаревог сина и психотичног киднапера, опоменуће их да се на пучини  спрема бура незапамћених размера. Злосутни трагови одвешће их на кобну стазу без повратка. Озлоглашени Ђавољи Рог, загонетни Смитов светионик и далеки Сентинел, три су светлосна торња стеновитог приобаља и, можда, чувари одговора за којима трагају Бен и Елена."

*     *     *

"Светионичар" је комплексно књижевно дело чија жанровска полиморфност представља једну од ставки која ће привући читаоца и заробити га  у мрежу интрига, тајни и мистерија које се крију у Вранолујном, метрополису у којем је смештена радња приче коју пратимо. Посматрајући жанровско одређење овог дела, можемо га сврстати под категорију трилера са елементима фантастике, хорора, мистерије и нео ноара. Снажни контрасти светла и таме, замрачени простори који додатно наглашавају осећај нелагоде и тескобе, скучености, губитак памћења и идентитета, психичких проблема и унутрашњих сукоба... Ту је и мушкарац, најчешће аутодеструктиван полицајац, детектив или криминалац, као главни актер изгубљен у песимистичном свету у којем владају криминал, лаж, преваре и злочини. Ту је и неизоставни женски лик који чини да се свет главног лика затресе из темеља, био он тога свестан или не. Све су то мотиви којима се најчешће описује дело нео ноара, а који су у већој или мањој мери присутни у "Весницима олује".

Одакле да почнем? Како написати рецензију за овакву књигу, а не открити детаље, не препричати све? Муке... Прво, ја сам сумњичава према тврдњи да је ово ауторов први роман. Шалу на страну, узевши у обзир чињеницу да и поред све сумње и дилеме, ово јесте Ђорђевићев први роман, аутору треба упутити све честитке за одличну дескрипцију, формулисање реченице, развијање и грађење ликова, као и наравно за стварање Вранолујног, метрополиса за који просто не можете да поверујете да је измишљен колико је верно представљен.
Док описује Вранолујни користи се чистим реализмом, при чему читалац има утисак да је заиста тамо, а да ако није лако може доћи до њега копном или морем. Комбинација Бетменовог Готама, Дредовог Мега Ситија, али и ауторовог Ниша, прави је дистопијски град који је заправо засебан ентитет који живи и опстаје упркос свему. Ипак, Вранолујни не би био то што јесте да нема своја три горда чувара који пркосе времену, ветру и таласима, три светионика Сентинел, Смитов светионик и Ђавољи рог. Сваки од њих огрнут је велом мистерије, историјом, али и неком магијом, која ствара магичну искру која буди наду речима: "Осветли и предводи!".
Кроз причу нас воде детектив Бен Фостер и инспекторка одељења за убиства Елена Родригез. Прича је испричана у првом лицу без обзира да ли нам је причају Бен и Елена.
Бен Фостер. Детектив, мешавина Рипа Кирбија, Мартина Мистерије са мрвицом Дилан Дога и Мистер Ноа. Човек који и даље верује у праве вредности, који цени природну лепоту жене, који верује у пријатељство, част, љубав и искреност. Интелигентан, маркантан, духовит, шармантан дијаметрално се разликује од већине у позитивном смислу.
Елена Родригез је комбинација Модести Блејз, као и фаталне жене која није свесна своје привлачности, са трунком Кларис Старлинг. Доследна својим принципима, праведна, цени исте вредности као и Бен, несвесна свог сексипила, представља белу врану у полицијским круговима Вранолујног, који су преплављени корумпираним представницима правде.
Њих двоје заједно чине савршен тим, једини који ће успети да реши низ мистериозних догађаја у Вранолујном. Између њих влада невероватна магнетска привлачност, које као да нису свесни или се добро праве да је не примећују.
Шта се дешава на Ђавољем рогу? Проклетство, скривено зло или нешто треће? Која је тајна Светионичара? Шта крије прошлост? Које мрачне тајне крије породица Блеквуд? Проклетство или серију несрећних догађаја? Шта је узрок мистичних и застрашујућих смртних случајева? Коју тајну носе последње речи Мартина Странда?
То су питања која нам "Весници олује" доносе и терају нас да са нестрпљењем очекујемо наставак приче који доноси "Светионичар - притајено зло".


Два у један рецензија - "Перунов хроничар - Рог словенских богова и Шапат Ђавоље вароши", Милоша Петковића


Трилогија "Перунов хроничар" је друга по реду из пера Милоша Петковића, нашег младог аутора из Ниша. Састоји се из следећих књига:
~ "Заборављена легенда древне Сорабије";
~"Рог словенских богова";
~"Шапат Ђавоље вароши".
Након прочитаног првог дела у којем се упознајете са главним јунацима Звезданом од Дивљане, Саладином Џал Пуром, Сецикесом Рунвидом, друидом Вилиндаром, вилом Наисом и другима, Петковић вас је увелико увукао у фантастичан свет древне Сорабије испуњен словенском митологијом и њеном мистичном лепотом. Дубоко сте незадовољни и желите да наставите читање и да вас млади Писац, наратор приче и последњи Перунов хроничар, поведе даље у авантуру са миљеником богова... Јер прича је остала недовршена... Морана је жељна освете... Спрема се да исконско зло пошаље међу житеље Сорабије... И неће стати све до њеног или Звездановог последњег даха.


Рецензија романа "Перунов хроничар - заборављена легенда древне Сорабије", Милоша Петковића

Синопсис:
 "Најстарија легенда са ових простора казује да је Моранино копиле, страшни Мразло Мећавник, оковао брда и долине древне Сорабије снегом и ледом. Али, у племену Дивљана рођен је дечак са белегом звезде Северњаче на образу. Изабрани ратник, потпомогнут херојима из легенди, креће у невероватни поход и потрагу за пламеним мачем из народних песама.  Све ће се завршити пред капијама Мразне тврђаве, где ће се одиграти највећа битка древног света."


*     *     *

         Од како сам прочитала трилогију "Вукови судбине", почела сам да добављам остале књиге Милоша Петковића. Послушавши моју драгу Bookwitch, након "Вукова" узела сам трилогију "Перунов хроничар". Први део има занимљив поднаслов "Заборављена тајна древне Сорабије". За оне који не знају, територија данашњег Балкана то име је добила за време владавине Османлија на овим просторима, тачније у 13. веку. Како не би користио име Балкан, Милош се одлучује за назив Сорабија, што целој причи даје једну древну ноту. Сам поднаслов је довољан да заинтригира... Ако је нешто заборављена тајна, значи да постоји чувар те тајне, неко ко не сме да је открије и сама њена садржина која је древна и толико важна да је сви чувају...

   У "Перуновом хроничару" имамо нараторску причу у садашњости, тако да читалац открива заборављену тајну древне Сорабије преко младог, неафирмисаног писца који се сукобљава са читаоцу блиским проблемима свакодневице.
     Овај роман свакако по жанровској одређености припада епској фантастици, али се великим делом ослања на словенску митологију. Пратећа прича, она коју нам даје наратор, одвија се у садашњем времену, где писац добија мистериозну понуду господина ког зна само по имену Академик, да по његовој причи напише роман. Писац прихвата понуду, не знајући да ће тиме на њега бити пренето завештање древног реда Перунових Хроничара.
     
     Милош нас води кроз древну Сорабију, упознаје са Звезданом од Дивљане, Изабраним ратником који ће спасити свет од Мораниног копилета, Мразла Мећавника и уништити његову Мразну утврду, помоћу Пламенца, мача гмурске израде којем је сам Перун удахнуо ватру и снагу. На том путу ће му наравно помоћи изабрана дружина... 
      Ликови које срећемо међу корицама ове књиге су заиста одлично карактерисани и представљени, али ја морам да напоменем да је мој фаворит свакако гмур Сецикеса Рунвид. Имам некако ту склоност ка патуљцима, још од Гимлија из Толкиновог "Господара прстенова". Тај њихов искрен патуљачки хумор, као и неизмерна храброст и оданост су оно што их свакако чини посебним.

     Епска фантастика из године у годину постаје све популарнија међу читаоцима. Мени је свакако жанровски фаворит. Свакако, за то су дефинитивно заслужни писци попут Милоша Петковића. Користећи се пре свега својом невероватном маштом, при том се ослањајући на словенску митологију води нас кроз магичан и фантастичан свет у којем су праве вредности попут љубави, части, пријатељства и оданости још увек актуелне и у пуној снази.